Vida Ognjenović - Je li bilo kneževe večere

 

	Reditelj VIDA OGNjENOVIĆ Scenograf GEROSLAV ZARIĆ Kostimograf LjILjANA DRAGOVIĆ Muzika ZORAN ERIĆ Dramaturg SVETISLAV JOVANOV Lektor DEJAN SREDOJEVIĆ Koreograf OLIVERA KOVAČEVIĆ-CRNjANSKI Pomoćnik reditelja JELENA ANTONIJEVIĆ Asistent reditelja BEBA BALAŠEVIĆ Asistent kostimografa BRANKA ŠTRBAC Asistent koreografa FROSINA DIMOVSKA Korepetitori IRINA MITROVIĆ i MAJA ALVANOVIĆ Organizator MILAN KAĆANSKI   Predstava traje dva sata i pedeset minuta Premijera: 8. oktobar 2008, Scena "Pera Dobrinović"

 

	U L O G E

 

	Ilarion Ruvarac, arhimandrit manastira Grgetega, poznati istoričar Boris Isaković Jaša Tomić, urednik lista “Zastava” Nenad Pećinar Gospodin Mihajlović, advokat, urednik “Zastave” Miodrag Petrović Gospodin Savić, profesor, saradnik “Zastave” Predrag Momčilović Laza Dunđerski, bogati zemljoposednik Radoje Čupić Mirković, novinar "Zastave", ženokradica i bećar Jugoslav Krajnov Milić, pesnik i novinar “Zastave” Igor Pavlović Gospodin Stojković, učitelj lepog ponašanja Aleksandar Gajin Miletić (Svetozar), vojvođanski tribun i političar Stevan Gardinovački Ćirić, trgovac, član Odbora za proslavu Kosovske bitke Dragan Kojić Jojkić, trgovac i član Odbora Miroslav Fabri Radulaški, zemljoposednik i odbornik Miodrag Petronje Dimitrijević, urednik lista “Branik” Aleksandar Đurica Brat Makarije, kaluđer manastira Grgetega Mihajlo Pleskonjić Stražar, u peštanskom zatvoru Atila Nemet Horovođa Volf, učitelj notalnog pevanja Dragomir Pešić Gospođa Amalija, načelnica Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja Gordana Đurđević-Dimić Gospođa Radulaški, njena zamenica, žena zemljoposednika Aleksandra Pleskonjić-Ilić Gospođa Radovanović, ugledna udovica Tijana Maksimović Gospođa Lugomirska Gordana Kamenarović Gospođa Savićeva, povučena, a sve zna Sanja Radišić Milica Tomić, žena Jašina, Miletićeva kći Draginja Voganjac Katarina Lugomirski, devojka smernog ponašanja Jovana Mišković Gospođica Jojkićeva, trgovačka kćer Tijana Karajičić Gospođica Ćirićeva, bogata udavača, jedinica trgovca Ćirića Jovana Balašević Gospođa Gavanska, dobra partija Sanja Ristić-Krajnov Gospođica Popovićeva, devojka na udaju već odavno Olivera Stamenković Gospođica Zeremski, osećajna i nežna Marija Medenica Sobarica Jelena Antonijević Deca...Tijana Jovanović, Danica Golović, Pavle Mitić, Luka Putnik, Nikola Davidović, Nikola Milenković* * Članovi pozorišne radionice "Pozorišne maštarije"

 

VIDA OGNjENOVIĆ O AUTORU       VIDA OGNjENOVIĆ, reditelj, dramski i prozni pisac. Diplomirala je opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu i na odseku za režiju beogradske Akademije za pozorište, film i TV. Poslediplomske studije započela u Parizu, na Sorboni, a magistarski rad iz teorije i prakse režije odbranila na Univerzitetu u Minesoti (SAD). Bila je direktor Drame Narodnog pozorišta, Beograd, predavala na univerzitetima u Los Anđelesu i Čikagu, redovni je profesor novosadske Akademije umetnosti... Njen rediteljski opus čini blizu stotinu pozorišnih, veliki broj TV i radio-režija. Napisala je više drama. U mnogim pozorištima bivše Jugoslavije, režirala je raznorodan repertoar, kako domaću i stranu klasiku tako i savremenu dramu. Nagrade: Sterijina nagrada za najbolji tekst (Je li bilo kneževe večere?, Jegorov put), Sterijina nagrada za režiju (Jegorov put), Sterijina nagrada za dramatizaciju (Korijen, stablo i epilog), Oktobarska nagrada grada Beograda za režiju (Mefisto, 1984), Zlatni vijenac Sarajevskog festivala MESS (Mefisto, 1985), Nagrada “Joakim Vujić” za dramski tekst (Kako zasmejati gospodara, 1998)... Nagrada Grada teatra Budva za dramsko stvaralaštvo (2007). Objavila je šest knjiga proze: zbirke prirovedaka Otrovno mleko maslačka (1994) i Stari sat (1996), Najlepše pripovetke Vide Ognjenović (2001), roman Kuća mrtvih mirisa (1995), Putovanje u putopis (2005), roman Preljubnici (2006) i sedam knjiga drama. Proza i drame su joj prevođene na engleski, francuski, mađarski, nemački, makedonski, norveški i druge jezike. Bila je ambasador SR Jugoslavije (kasnije Srbije i Crne Gore) u Norveškoj.         MRAČNI SJAJ JUBILEJA REČ DRAMATURGA       Lavirinti komada Je li bilo kneževe večere? Koristeći anegdotsku nameru grupe ambicioznih politikanata da na petstotu godišnjicu Kosovske bitke vašarskom rekonstrukcijom storije o «kneževoj večeri» uberu poene u političkoj areni osamdesetih godina XIX veka – pri čemu je osnova intrige njihova uzaludna potraga za osobom koja će «izigravati» mitskog izdajnika Vuka Brankovića – autorka  „usput“ razobličava mitomansko rodoljublje kao konstantu našeg mentaliteta: LAZA: ... Samo loče, piša, plače i drndara o Kosovu i o tome kako će Srbiju proširiti do Beča!.. Premda se pragmatični, no civilizacijski realni argumenti bogataša Dunđerskog «podižu» na viši stupanj posredstvom Ruvarčevog racionalno prosvećenog tumačenja istorijskih fakata (a nasuprot slavljenju mita kosovske žrtve iz narodne pesme), za satirično farsičnu strategiju Vide Ognjenović ovaj cilj predstavlja tek prvu etapu: RUVARAC: ... Galamdžije vašarske! Da išta znate, znali biste i to da za jedan narod nema i ne može biti uzvišenije prilike od te da o sebi najzad sazna istinu, da se istorijski utvrdi, osvesti i postavi na noge!.. «Istorijsko utvrđivanje» je, međutim, dvosekli mač – nakon Aušvica, Gulaga i Hirošime, Vida Ognjenović mudro polazi od pretpostavke da i prosvećeni Um, može opustošiti svet isto onako efikasno kao i varvarski okamenjeni Mit. Kult Žrtve, svođenje istorije na nivo Naše Pesme (te time i sredstva političke manipulacije) i zablude o «krvi i tlu» poprimaju, u dobu Istorije-kao-Sudbine, novi izvor: racionalnu, ideološki intoniranu brigu o «interesima naroda». Polazeći od toga, autorka ne ograničava univerzalno dramsko poprište Devetnaestog Veka na «umne intelektualce» i «licemerne ideologe»: pored Ruvarca i Jaše Tomića, kvartet dopunjavaju, takođe, i figura palog Miletića, kao i briljantno sazdana i dekonstruisana (apokrifna) grupa građanskih devojaka, članica Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja. Što se tiče ovih poslednjih, njihova putanja od razdragano pomodne površnosti do probuđene bezobrazne naivnosti s kojom saopštavaju (gospođica Lugomirski) da je (mitski, kosovski) Div-Junak – go, daje komadu Je li bilo kneževe večere? neprevaziđenu notu farsične lakoće, melanholije, ali i satirične ubojitosti. Za razliku od ovog, u čitavoj našoj dramaturgiji jedinstvenog proplamsaja ženskog načela kao principa emancipovanog Drugog, lik Miletića, slomljenog duševnom bolešću nakon tamnovanja, funkcioniše u drami kao dvostruki žanrovski ključ. Crnohumorna, gotovo groteskna intonacija tribunove uspavanke-tužbalice »Oder Leben, oder Tod – žilav je naš srpski rod» upućuju na šire iščitavanje igrarija oko kosovskog jubileja i tragikomične potrage za «ulogom izdajnika». U onoj meri, naime, u kojoj figura podetinjenog narodnog Tribuna predstavlja opominjuću budućnost za Jašu Tomića, u toj meri se njen simbolički potencijal može sagledati i kao odbijena uloga, neostvarena prošlost samotnika Ruvarca, jeretika koji je upravo u tom trenutku prvi ukazao na fiktivnost Kosovskog Mita. Ne sme se, naime, ispustiti iz vida da se, tokom čitavog – istina, briljantno argumentovanog i analitičkog, kritički slojevitog i ironičnog – arhimandritovog «disputa» sa Jašom Tomićem i njegovom svitom, svaka deklarativna uzvišenost, pa tako i eventualna nadmoćna samodopadnost, od strane samog Ruvarca relativizuje na dva načina. Prvi je, svakako, kaluđerovo insistiranje na sopstvenoj prehladi («duva») koja ga, kako kaže, sprečava da vodi temeljniju, ozbiljniju raspravu s «galamdžijama vašarskim». Druga Ruvarčeva «linija odbrane» sastavljena je od opaski koje imaju i značaj samoupozorenja, opaski koje kulminiraju u ovoj, nimalo optimističnoj rečenici. RUVARAC: ... Pišeš roman protiv nazarena, a ne poznaješ, socijalisto, ni toliko svoj narod da znaš da je jedina njegova živa osobina inat!.. Pomenuta osobina, jeste svakako, i prepreka za usvajanje Ruvarčevih argumenata; međutim, za razliku od Miletića (a pogotovo Jaše Tomića), arhimandrit je – svestan ovog paradoksa - odabrao samoću, izdvajanje iz toka aktuelnih efemernosti, kao pragmatično ograničenje, ali i kao misaoni stav. Tek uviđanjem ove protivrečnosti prilazimo bliže osnovama filozofske kritičnosti i poetičke, dramske slojevitosti komada Je li bilo kneževe večere? Vida Ognjenović preobražava čitav društveni i kulturni pejzaž srpskog devetnaestovekovnog građanstva u apokrifnu Pozornicu, da bi nam pokazala apsurdnost i neutemeljenost, jalovost i besmislenost njegovih parcijalnih, mitskih i ideoloških «teatara», da bi po prvi put nemilosrno osvetlila «tavne kutove» naših nasleđenih i još neprevaziđenih komedija Žrtve i tragedija Zabune. U tom teatru, nikada ne treba zaboraviti, Tribun završava kao zamenjeni glumac, a Istoričar preživljava samo kao skromni Šaptač: za dobrobit sviju, mesto Reditelja mora ostati prazno. Svetislav JOVANOV         GEROSLAV ZARIĆ O SCENOGRAFU       GEROSLAV ZARIĆ, scenograf. Rođen je 1951. u Milutovcu. Diplomirao je 1976. na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Član ULUPUDS-a od 1976, od kada je i u statusu samostalnog umetnika. Zvanje istaknutog umetnika dobio je 1996. Redovni profesor Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu. Bavi se i slikarstvom i scenskim dizajnom. Jedan od osnivača grupa Akt i Nova osećajnost. Autor je preko 200 pozorišnih scenografija. Sarađivao je s najistaknutijim srpskim pozorišnim rediteljima, kao i s onima s nekadašnjeg jugoslovenskog prostora. Realizovao scenografska rešenja i na brojnim festivalima: BELEF, Budva grad teatar, Ohrdisko leto.  Geroslav Zarić uradio je i brojne scenografije za televiziju, u dramskim i serijskim emisijama. Kao dizajner i grafičar učestvovao na brojnim izložbama u zemlji i inostranstvu, na Majskom salonu, Oktobarskom salonu, Praškom kvadrijenalu... Dobio je oko 50 nagrada, među kojima i sedam Sterijinih. Među predstavama za koje je Geroslav Zarić uradio scenografiju su: Sveti Georgije ubiva aždahu, Kir Janja, Laža i paralaža, Sabirni centar, San letnje noći, Besnilo, Pokondirena tikva i Jegorov put.         LjILjANA DRAGOVIĆ O KOSTIMOGRAFU       LjILjANA DRAGOVIĆ, kostimograf. Rođena 1933. u Skoplju. Posle završene Prve ženske gimnazije (danas Peta beogradska), upisuje se na Filozofski fakultet, smer klasični jezici. Na trećoj godini studija konkuriše na Akademiju primenjenih umetnosti, gde je i primljena na odsek slikarstva, u klasi profesora Vase Pomorišca. Diplomu akademskog slikara stekla je 1962. i tada počinje njena bogata karijera kostimografa. Ljiljana Dragović je, do danas, u svom matičnom - Narodnom pozorištu u Beogradu – opremila više od stotinu predstava, a u ostalim beogradskim teatrima više od šezdeset. Van Beograda radila je u Novom Sadu, Somboru, Subotici, Vršcu, Zrenjaninu, Kragujevcu, Kruševcu, Šapcu, Paraćinu, Podgorici, Budvi, Baru, osmislivši kostim za četrdeset i četiri predstave. Ime Ljiljane Dragović kao kostimografa nalazi se i na listama dvadeset i četiri predstave pozorišta u Skoplju, Ljubljani, Novoj Gorici, Osijeku, Rijeci, Splitu, Dubrovniku, Sarajevu, Mostaru i Banja Luci. Bila je kostimograf u gotovo svim predstavama rediteljke Vide Ognjenović. Ljiljana Dragović dobila je mnogobrojne nagrade, među kojima i dve Sterijine (1992. i 2001), Nagradu za životno delo (1996), nekoliko Godišnjih nagrada Narodnog pozorišta i druge.         ZORAN ERIĆ O KOMPOZITORU       ZORAN ERIĆ, kompozitor. Muzičko školovanje započeo u najranijem detinjstvu. Svirao je klavir i violinu, a diplomirao i magistrirao kompoziciju na Muzičkoj akademiji u Beogradu u klasi Stanojla Rajičića. Usavršavao se kraće vreme na Orfovom institutu u Salcburgu i na majstorskom kursu V. Lutoslavskog u Grožnjanu. Erićev opus obuhvata dva baleta, dela za hor, orkestar, solističku i kamernu muziku. Dela su mu izvodili ugledni domaći i inostrani izvođači u gotovo svim zemljama Evrope, SAD, Kini i Australiji. Dobitnik je velikog broja nagrada i priznanja (dvostruki laureat Mokranjčeve nagrade, Oktobarska nagrada grada Beograda, dvostruki dobitnik Zlatne mimoze za filmsku muziku, YUSTAT Grand Prix za pozorišnu muziku, Sterijina nagrada, Velika zlatna medalja Univerziteta umetnosti u Beogradu, Konjovićeva nagrada). Dugi niz godina deluje i kao pedagog. Redovni je profesor pri Katedri za kompoziciju i orkestraciju Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu, a međunarodne majstorske kurseve držao je po pozivu na uglednim evropskim visokim školama kao što su Guildhall School of Music and Drama u Londonu i Iressia u Atini. Od 2000-2004 godine bio je prorektor Univerziteta umetnosti u Beogradu. Najznačajnija dela: Scenario za dva violončela, Off  za kontrabas i gudače, Cartoon za gudače i čembalo, Talea Konzertstuck za violinu i gudače, The Great Red Spot of Jupiter  za ozvučeno čembalo, udaraljke i live electronic, The Abnormal Beats of Dogon za bas klarinet, klavir, udaraljke, usnu bas-harmoniku i live electronics, Helium u maloj kutiji za gudače, Nisam govorio za alt saksofon, usnu bas-harmoniku, glumca naratora i mešoviti hor, Oberon za flautu i orkestar, Šest scena – komentara za tri violine i simfonijski orkestar. Muzika za pozorište: Medeja, Magbet, Proces, Ptice, Hamlet, Kralj Lir, Život je san, San letnje noći, Čekajući Godoa, Ruža vetrova, Simon čudotvorac, Kralj Lir, Dama s kamelijama, Banović Strahinja, Karolina Nojber, Koreni, Antigona u NY, Maksim Crnojević, Zver na mesecu, Frederik, Pogled u nebo, Egzibicionista, Galeb, Posetilac, Mala trilogija smrti, Tvrđava.