Milena Marković - Nahod Simeon

 

Reditelj i scenograf TOMI JANEŽIČ Kompozitor originalne muzike BORIS KOVAČ Asistent reditelja BORIS LIJEŠEVIĆ Dramaturzi BRANKO DIMITRIJEVIĆ MILAN MAĐAREV Kostimograf MARINA SREMAC Dizajn svetla JAKA ŠIMENC Dizajn zvuka TOMAŽ GROM Video materijal GVOZDEN ĐURIĆ JOVAN MILINOV Lektor mr RADOVAN KNEŽEVIĆ Rad na telu i glasu NANDAN KIRKO Konsultant za scenografiju SAMO Pomoćnik reditelja ŠPELA TROŠT Asistent scenografa ŽELJKO PIŠKORIĆ Inspicijent Vladimir Savin Organizator Milan Kaćanski Sufler Milica Đukić-Rađenović Majstor tona za "Voda teče" orkestar Boris Kovač Marinko Vukmanović Majstor svetla Saša Komnjenović Majstor tona Nenad Nikolić Korepetitor Irina Mitrović-Lazić Rad sa životinjama Milan Mitić

 

Predstava traje oko tri sata Premijera: 25. maj 2006, scena "Pera Dobrinović" Festivalska premijera: 51. Sterijino pozorje,  27. maj 2006, scena "Pera Dobrinović"

	U L O G E

 

	Majka, kurva što je ostavila dete / Udovica, koja je bila u velikom svetu Jasna Đuričić Nahod Simeon, kopile Stefan Šteref Jovan, tužni kaluđer Jugoslav Krajnov Milun, kaluđer koji se bori sa demonima Dušan Jakišić Oca, starešina manastira Nenad Ćirić Ciganka, dojilja Jovana Stipić Trbulja, gazdarica u selu Draginja Voganjac Muž, Trbuljin muž, nekad muško Boris Isaković Tako, devojčica koja hoće u veliki svet Jovana Mišković Brat, od Tako Radoje Čupić Radnik na pumpi Milovan Filipović Kaluđeri Aleksandar Gajin Strahinja Bojović Igor Pavlović Boris Liješević Žena Gordana Đurđević-Dimić Devojka koja peva Mirjana Poptešin Skitnica Olivera Stamenković Pevač / Didaskalos Fric Bahun Simeon kao dečak Grigorije Jakišić Simeon kao beba Maksim Filipović Ciganski dečak Rastko Kirko Popović Kuvar u manastiru Milivoje Mlađenović Cigani Milan Mitić i njegova čerga     Trupa "Putujući Čututuk" Jelena Gavrilović, Jelena Bojat, Srđan Đuranović, Nenad Milošević i Ibis Ćerimagić     "Voda teče" orkestar Aleksandra Krčmar, violina Bogdan Ranković / Saša Milosavljević, klarinet, bas klarinet, sopran saksofon Jelena Filipović, viola Siniša Mazalica, kontrabas Artjom Zagrebeljni, horna Ivana Pavlović, harfa Ivan Burka, udaraljke

 

O REDITELJU         TOMI JANEŽIČ (1972) diplomirao je pozorišnu i radio režiju na Akademiji za gledališče, radio, film in televizijo u Ljubljani 1998. s predstavom Praznina i diplomskim radom 1997. Reditelj i glumac (1992-1998). Magistrirao 2001. s pozorišnim projektom Dibuk (po drami Anskog) - metoda fizičkih akcija i magistarskim radom "Reditelj i glumac (1998/99, 1999/2000, 2000/2001) - Pitanja i rad na akcijama." Usavršavao se na brojnim pozorišnim simpozijumima, seminarima i radionicama u Sloveniji i inostranstvu, naročito na polju različitih glumačkih tehnika Mihail Čehov, Li Strazberg, Jerzy Grotovski i Tomas Richards, Odin teatar, psihodrama...)         O NAHODU SIMEONU         Incest je, u suštini, autoerotičan čin, narcistički čin, a Simeon Nahod, tražeći majku, u potrazi je za vlastitim identitetom. "Hoću majku da nađem, da znam ko sam i šta sam, hoću da znam, ne drugi da mi kažu, hoću ja da znam". Upravo ta potraga, ta opsednutost samim sobom, njegov narcizam, postaje njegova hamartija, njegova tragična greška koja ga vodi u greh i propast. Ne slučajno je njegova želja da pronađe majku povezana sa buđenjem njegove seksualnosti. On izlazi iz manastira, iz sveta koji pripada Ocu, ocu koji inhibira, svet autoriteta, svesti i zakona, suprotstavljen instinktivnim nagonima, da bi se vratio u reku iz koje je došao, pored koje se seksualno sjedinjuje s majkom, ostvarivši tako potrebu da se vrati u majčinu utrobu, u reku koja predstavlja smrt ili povratak u novi život. (...) Simeon Nahod u sebi ima krv kurve i mleko ciganke, seme oca koji je voleo dečake, vodu reke u koju ga je majka prepustila smrti... "Kopilane jedan, ko zna čiju krv ti imaš...". "Nije on kako treba i neće biti kako treba, grehovi roditeljski se u njemu vide." Deca u sebi nose grehe roditelja i prenose ih na svoju decu, začarani krug se nastavlja, Simeon napušta svoje dete, prepustivši ga sudbini koja će najverovatnije biti samo ponavljanje porodične istorije. Da bi se oslobodio greha žrtvuje sebe, kažnjava se zatvorivši se na deset godina u slepilo tamnice, isto kao i Edip koji oslepljujući se odbija da vidi, da preuzme odgovornost. I nakon svega, u smrti, kao i u životu, još traži majku... "Vir je moja kuća sine, u viru me nađi..." Ilinka CRVENKOVSKA OPET O NAHODU SIMEONU Sve je krenulo od narodne pesme Nahod Simeon, koja počinje time što stari kaluđer iz Dunava vadi sanduk od olova i iz njega muško dete, još živo. Detetu nadenu ime Nahod Simeon i odgaje ga u manastiru, ali kad je odrastao, poželeo je da pronađe svoje roditelje, prvenstveno majku... (...) Sterija je po ovoj pesmi napisao svoju dramu Nahod Simeon. Dijaloški izuzetno ekonomično, Sterija vešto plete svoju priču o Nahodu, uvodeći još jedan incest i dajući likovima uverljive motivacije za ponašanje. Ovde Sterija, koga zbog komedija obično nazivamo našim Molijerom, najviše liči na Šekspira, koji mu je prethodio i na Lorku, koji će doći kasnije. (...) Ova, za sada, najnovija verzija Nahoda Sieona¸ delo je Milene Marković. Milena crpe fabulu i iz narodne pesme i iz Sterijine drame, ali piše nov, moderan, uzbudljiv pozorišni tekst, prilikom čijeg pisanja su izbegnuta olaka rešenja, i površni efekti. Rezultat je postmodernistička, poetska drama, čijom bi se dekonstrukcijom dobila precizna slika naše stvarnosti danas: Nahodi Simeoni i njihove nesrećne majke svuda su oko nas. Branko DIMITRIJEVIĆ NAHOD SIMEON - OD USMENE TRADICIJE DO DRAMSKOG TEKSTA MILENE MARKOVIĆ Grčka legenda o Edipu, čija je tragična krivica sadržana u kobnom neznanju da je za ženu uzeo sopstvenu majku, što je naravno izazvalo gnev bogova, obrađena u Sofoklovoj tragediji, imala je odjeka u našoj staroj i narodnoj književnosti. U proznom obliku najpoznatija je srednjovekovna legenda o svetom Pavlu Kesarijskom, dok su u stihu dve, verovatno najvrednije, one sačuvane u II knjizi narodnih pesama Vuka Stefanovića Karadžića: "Nahod Simeun" i "Opet Nahod Simeun". U prvoj varijanti stari iguman pronađe na obali Dunava novorođenče u olovnom sanduku, koje nakon što odraste kreće u svet da pronađe roditelje. U Budimu se ženi kraljicom, a do saznanja da je ona njegova majka dolazi se preko Jevanđelja koje je Simeun zaboravio u kraljičinim odajama. Po drugoj varijanti nahod je sin poočima i poćerke, a kasnije se venčava sa svojom majkom. Do prepoznavanja dolazi preko košulje i knjiga što ih je majka ostavila u sanduku sa tek rođenim sinom. U oba slučaja Simeun okajava greh u podzemnoj tamnici, čiji su ključevi bačeni u Dunav ili more, da bi nakon deset, odnosno trideset godina bili nađeni u ulovljenoj ribi, a Simeun posle oslobađanja biva posvećen. One pripadaju grupi neistorijskih pesama sa incestom kao osnovnim motivom, ali istovremeno, između ostalog, oslikavaju stare porodične odnose u kontekstu religioznih tema, često povezane sa prehrišćanskim motivima. Jovan Sterija Popović je 1830. godine objavio "Naoda Simeona ili nesrećno supružestvo" tragediju u pet dejstvija po narodnoj pesmi. Inspiraciju za svoju tragediju Sterija je pronašao u pesmi "Opet Nahod Simeun" s tom razlikom što njegov dramski tekst počinje Simeonovim dolaskom u Janju, dok je čitava predistorija izostavljena. Centralni motiv ove tragedije jeste ljubav između Simeona i Zulme, carice grada Janje, za koju se na kraju, u konačnom prepoznavanju ispostavlja da je Simeonova majka. Ova činjenica, kao i odsustvo motiva o junakovom traganju za istinom o sopstvenom poreklu, uslovila je i žanrovsko približavanje Sterijinog komada melodramskim elementima. Tragična krivica Simeona, ali i Zulme koja je bila u braku sa svojim ocem i iz te veze rodila Simeona, u skladu sa žanrovskim konvencijama melodrame ostaje u drugom planu. Pored toga, Sterijino očigledno nesnalaženje u razvoju dramske situacije i postupku karakterizacije, koje će na više ili manje uspešan način, uspeti da prevaziđe u svojim narednim tragedijama "Naoda Simeona" svrstavaju među najmanje izvođene komade rodonačelnika savremene srpske dramske književnosti. Vrlo zanimljiva dramaturška struktura komada Milene Marković, ostvarena kroz svojevrsno preispitivanje književne tradicije i duhovito poigravanje sa stilsko-poetskim zakonitostima antičke tragedije, vešto prikriveni, ali na momente, ipak uočljivi ironični tretman arhetipskih predstava o neumitnosti i predodređenosti ljudske sudbine, nekonvencionalnost jezičkog izraza i upečatljiv postupak karakterizacije likova, samo su neka od bitnih obeležja najnovije, originalne verzije "Nahoda Simeona". Inspirisana svim prethodno pomenutim delima, a naročito njihovim osnovnim motivima incesta i potrage za vlastitim identitetom, Milena Marković relativizuje čitav vrednosni sistem na kojem počiva jedna zajednica bez obzira na epohu i društveno-istorijski kontekst. Kroz duhovito intonirani dijalog kaluđera Jovana i Miluna, "pomerenu" životnu filozofiju Ciganke dojilje, Takovu iskonsku potrebu za begom od sivila svakodnevice, ili mračnu sliku porodične "idile" Trbulje i njenog nepokretnog muža, prelamaju se civilizacijski, sociološki, etički, kulturološki i politički modeli i najrazličitiji aspekti njihovog uticaja na pojedinca. Svaki od likova Milene Marković bežeći od sebe nastoji da pronađe svoje istinsko "ja" u svetu koji se temelji na iluziji i samoobmanama. Rezultat takve potrage uvek je neumoljivo tragičan. Miki RADONJIĆ

 

	IZVODI IZ KRITIKA

 

	Neophodan dah svežine Odlična zamisao Sterijinog pozorja da i samo producira predstavu prema domaćem dramskom tekstu urodila je nesvakidašnjim scenskim ostvarenjem Nahod Simeon. Nastalo u saradnji sa Srpskim narodnim pozorištem, kao omaž Steriji, ovo delo, ne samo da originalnošću, prevazilazi jubilarni povod i slavljeničku namenu, već otkriva i istraživačku radoznalost koja je manjkala našem teatru Naručujući originalni dramski tekst na jednu od Sterijinih tema, u Pozorju su se, nesumnjivo, ponajmanje nadali da će Milena Marković potražiti inspiraciju u jednom od njegovih manje uspelih dela - predromantičnoj sentimentalnoj tragediji Nahod Simeon, koja je dugo važila za piščevu "mladalačku grešku". Od 1830, kada je štampana u Budimu, do sjajne Mijačeve postavke u JDP-u - koja je grotesknom stilizacijom, kao "metafizički gran ginjol" nadvisila predložak - ovaj komad smatran je neizvodivim u teatru. Doduše, tom prilikom se i saznalo da je mostarsko amatersko društvo "Gusle" igralo Nahoda 1909, i to sa Aleksom Šantićem u naslovnoj ulozi. Sterija je ovo delo pisao na osnovu narodne pesme - srednjovekovne srpske verzije edipovog mita - koja je prožeta hrišćanskim shvatanjem sveta: o čovekovom grehu, božjoj kazni i blaženstvu pokajanja. Poučitelan u naumu, hteo je da poruči svom rodu kakve su posledice neumerenih osećanja i nekontrolisanih nagona. Koristio je drugu verziju pesme - o hilandarskom Nahodu i stambolskoj carici. Za nekoga ko, poput Milene Marković - u svojim dramama, modernim pesničkim nervom slika stvarnost oko sebe, razumljivo je da veću stvaralačku slobodu nalazi u inspiraciji epskim izvornikom, pogotovo što joj dva sižea - i budimski, i stambolski - omogućuju da kombinovanjem dođe do motivacijske osnove za svoje scensko delo o praroditeljskom grehu - ovde transponovanom u nedozvoljenoj ljubavi majke i sina. Budući da u sebi ima i epski: odiseja - traganje za poreklom i lirski - melodramski i ispovedni ton, ovo delo spada u savremene balade, koje svoju modernost crpe u brehtovskom ironično-satiričnom otklonu i oneobičavanju stvarnosti, kao i apsurdnom i beznadežnom, tragičnom osećanju čovekove egzistencije. Autorka, dakle, kroz opštu, civilizacijsku perspektivu hrišćanskog i antičkog mita, narodnog predanja i književno-istorijskih uzora - propituje tragičnu krivicu našeg vremena, a ona se ogleda u dezintegrisanoj društvenoj stvarnosti, individualnom osećanju gubitka identiteta i svih ljudskih prerogativa, među kojima je ljubav hronično nedostajuća. U osnovi rediteljske poetike gosta iz Slovenije Tomija Janežiča, sa čijom osobenošću smo se prvi put sreli na Bitefu, je poetsko-realističko, čehovljevski tanano, gotovo čulno osećanje vremena, kao i tragička svest o prolaznosti i trošnosti ovoga sveta, ali i upitanost nad smislom ljudske egzistencije. Zbog toga njegove predstave traju i više od tri sata. Kao i Nahod Simeon. Ali, ako se prepustite scenskoj magiji imaćete neponovljiv doživljaj: da ste deo nadrealne atmosfere u kojoj se brišu granice između teatra i života gde su: konji, koze, psi i guske stvarni, baš kao i miris paprikaša koji se krčka u nekom ćošku ili zvuk motora, čak, automobila koji ze zaustavlja tik ispred vas; čućete kao kroz rog šum nekih dalekih vremena koja se dramatično prepoznaju u današnjem; osetićete kao da po vama padaju ledenice tišine koje tope svakidašnju rutinu ljudskog postojanja, i ona otiče u zaborav. Shvatićete da je sasvim raskriljena i ogoljena scena SNP-a bogato dekorisana životom kakav bi postojao i na Nojevoj barci! Hrišćanska simbolika i antički scenski uzusi prepoznaju se: u pisti koja u obliku krsta seče scenu - njome će se junaci ovog komada uzvisiti do prave pozornice, uzeti mikrofon i brehtovski samoironično otpevati svoju tragičnu neispunjenost, usamljenost i uopšte, sudbinsku muku; tu su simboli ribe i vode kao pročišćenja; tu je antički hor - meštana; suprotstavljeni životni principi - kaluđerskog iskupljenja i ciganske slobode; tu je i Ciganka dojilja koja u besu kune i proriče tragediju, odlazeći na konju, slobodna od obilja, svojine, skrušenosti i pokajanja. I najednom, glumački ansambl SNP-a, vidite u posve drugačijem izdanju od uobičajenog. Precizan, probran, sveden izraz, ali opušten, prirodne uverljivosti. Gotovo veristički. Nećete verovati, ali baš tako igra daroviti dečak Grigorije Jakišić, kao da ovde pred nama živi upitanost mladog Simeona pred njegov polazak u svet. Drugo iznenađenje priredio nam je spontanom glumom asistent reditelja Boris Liješević kao odrasli Simeon. Jasna Đuričić je, pak, na unutarnjoj ekspresiji gradila lik devojke koja se odriče deteta i plaća ovo, mnogo kasnije, tragičkom krivicom. Nenad Ćirić je odmereno doneo mudri autoritet igumana manastira u kojem je Nahod odrastao. Dušan Jakišić je upečatljiv kao kaluđer u borbi s demonima. Draginja Voganjac i Vladislav Kaćanski, slikovito donose razbijenu i izvitoperenu bračnu iluziju, tipičnu za današnjicu. Lik razuzdane, divlje ciganske devojke, pisan prema poznatom stereotipu, Jovana Stipić ostvaruje s mnogo mere i u nekoliko snažnih poteza. Mlada Jovana Mišković iskrena i potresna u ulozi devojke čije i ime Tako govori o unutarnjoj bezličnosti. Kao da se pojavila iz nekog apsurdnog komada: sedi, gleda život i čeka. O tome da je predstava Nahod Simeon nesvakidašnji projekat govori i podatak da u njoj igra i jedna prava beba: Maksim Filipović, zatim, da jedna od najboljih glumica u zemlji, Gordana Đurđević-Dimić, u ovoj podeli, samo neverbalnim sredstvima, donosi - tipičnu ženu iz naroda i da upravnik SNP-a Milivoje Mlađenović sve vreme na sceni kuva pomenuti paprikaš. No, uprkos tome što Janežič zbog svog, autentičnog, poetskog doživljaja sveta - kroz dimenziju vremena, i ne pokušava da se prema scenskom odnosi racionalnije, reč je o jednom od najzanimljivijih projekata našeg teatra posle Ristićeve ere - i s nesumnjivim uticajem estetike KPGT-a. Svojom poetskom širinom i nekonvencionalnim pozorišnim izrazom, predstava Nahod Simeon unosi toliko neophodan dah svežine u našu pozorišnu stvarnost. Dušica PEJOVIĆ Prizori kraja sveta Pred velikim pesničkim/dramskim delom Milene Marković osećate potrebu da, bar privremeno, zaćutite. No, kako posao kritičara nije ćutanje... "Nahod Simeon" Milene Marković jeste tragičko ironična povest o postkataklizmičkom vremenu, o posledicama civilizacijskih lomova, nastalih ne voljom bogova već voljom/pristajanjem smrtnika (grešnika i žrtava), ta poetska drama jeste slika kraja (ove) civilizacije i njenih ostataka ne nekom Meduzinom splavu, slika sveta analogna onoj biblijskoj, posle Strašnog suda, Potopa ili pada Kule vavilonske... Ili, možda - kuge u Tebi, da pomenemo samo neke od arhetipova na kojima Milena Marković, zapravo, priča autentičnu, surovu, zastrašujuću, ovdašnju i sadašnju, priču o - nama. Najneposredniju inspiraciju, Milena Marković pronalazi u Sterijinoj istoimenoj tragediji, koja ishodište ima u narodnoj pesmi, a zasnovanoj na motivu incesta/greha i spoznanju do kojeg se dolazi "prepoznavanjem i samokažnjavanjem". Nešto dalji izvor inspiracije jeste antički mit o Edipu. Naš Edip, Nahod Simeon Markovićkin (i Sterijin) "beži od onoga što voli, da bi našao ono od čega strepi", kako to tačno i lucidno primećuje Svetislav Jovanov (u knjizi "Obmanuti Eros"). Najkraće rečeno: u pitanju je traganje za identitetom. Dramski diskurs Milene Marković u ovom konkretnom slučaju jeste fragmentarno, kontrapunktivno nizanje dijaloške forme, presecane, komentarisane, poentirane songovima, a scene se, u žanrovskom smislu, kreću u širokom registru od komedije, preko melodrame do tragedije. Njen jezik poseduje alegoričnost, poetski naboj, čak i kad je "čista proza", metaforičnost i kad govori o stereotipovima svakodnevice. Takvim postupkom na nivou dramske forme i na nivou jezika, Milena Marković postiže visok stepen začudnosti i otklona u svojoj imaginativnoj nadgradnji. Slovenački reditelj Tomi Janežič, u komplementarnom scenskom diskursu koji savršeno prepoznaje, prati i tumači intonaciju, emociju, značenja dramskog teksta, otvara, na širokom i dubokom prostoru takozvane male scene Srpskog narodnog pozorišta, fascinantan, gotovo biblijski, prizor onoga što je nekada bio "vrt ljubavi" a sada je tek groblje ili su to neki rasparčani ostaci života. Na sceni (scenografiju takođe potpisuje Janežič) ima i vode (mitska reka) i vatre, i mirisa (paprikaša, tamjana)... Po horizontali dominira ogroman krst (simbol i konkretno: put, most, trpeza), "javnih" i intimnih prostora. Poređenje s Fon Trirovim "Dogvilom" se nameće u vizuelnom i značenjskom smislu, no nema u ovom tekstu prostora za elaboriranje tih paralela. Neka ostane tek kao naznaka, predlog za razmišljanje. Guske, koze, konji, psi, ribe... cirkusanti, kaluđeri, Cigani, motoraši, skitnice... čine ogromnu scensku kompaseriju kojom Janežič gradi moćne, simultane scenske slike, a svetlosnim snopovima fokusira krupne planove protagonista i izdvaja prostore ključnih dramskih prizora. Muzika Borisa Kovača, u živom izvođenju tri orkestra: etno zvuk (pogotovo kad hor preuzima funkciju antičkog Hora) podvučen kurtvajlovskim reskim tonovima (u funkciji evokacije brehtijanskog teatra). I duge tišine koje se "čuju". Jasna Đuričić (Majka kurva što je ostavila dete, Udovica koja je bila u velikom svetu) već u (prvoj) sceni opraštanja od deteta koje, u napola presečenom kanistru za benzin, spušta u reku, podiže emociju predstave u neslućene visine... Bol - do neizdržljivosti. Potom plačemo i smejemo se sa kaluđerima (Jugoslav Krajnov, Dušan Jakišić, Nenad Ćirić, Aleksandar Gajin, Strahinja Bojović, Igor Pavlović, Boris Liješević) i bebom, potom dečakom Nahodom (Maksim Filipović i Grigorije Jakišić, glumačka deca, tako mali a već glumci). Kletva Ciganke dojilje (Jovana Stipić), koja, poput Sfinge, zna Nahodovu tajnu, potresno izgovorena i otpevana... Nahod Simeon, kopile, strasni pustolov na putu ka spoznaji, s Trbuljom gazdaricom u selu (izvanredna, poput neke "majke Hrabrost" koja, umesto kolica, vuče svog nepokretnog muža - Vladislav Kaćanski u najboljem izdanju - svoju prvu ljubav, Draginja Voganjac) naučiće kako se voli žena i biti, opet, ispraćen kletvom, upoznati, s Tako devojčicom koja hoće u veliki svet (uverljiva kao melodramska junakinja Jovana Mišković) "idilu" braka i pobeći glavom bez obzira, u naručje, "u utrobu" - sopstvene majke. Taj susret, taj "grom iz vedra neba", tu pobedu Sudbine, Jasna Đuričić i Boris Liješević (Nahod Simeon kopile, "lep kao devojka Sima Simeon") odigrali su tek pogledima, ali sa snagom koja se u vidu jeze prenosi na gledalište... Po vokaciji reditelj, u ovoj predstavi asistent reditelja, Boris Liješević je, silom prilika, uskočio u naslovnu ulogu i doneo taj lik s nekom prirodnom uverljivošću i sa senzibilitetom koji privatno poseduje, a poslednjim songom "Hoću da me nema" stao je glumački ravnopravno i uz samu Jasnu Đuričić. Tekst "Nahod Simeon" Milena Marković napisala je po porudžbini Srpskog narodnog pozorišta, koje je želelo da Sterijine jubileje obeleži pomalo nekonvencionalno. Istoimena predstava je nastala u koprodukciji SNP i Sterijinog pozorja, koje se u ovom slučaju, prvi put u svojoj istoriji, pojavljuje u ulozi producenta. Velika i značajna predstava, u umetničkom i produkcijskom smislu. Darinka NIKOLIĆ (Dnevnik, 6. jun 2006.)