Martin Krimp - Nasrtaji na njen život

Premijera: četvrtak, 26. novembar
Repriza:ponedeljak, 30. novembar,
Scena "Pera Dobrinović",19.30

Predstava traje oko 1:45h

Dekor i kostimi su izabrani u readionicama Srpskog narodnog pozorišta

Prevod, režija, adaptacija:	Anđelka Nikolić
Saradnja na adaptaciji i prevođenju na strane jezike:	glumačka ekipa
Kostimi i scenografija:	Marina Sremac
Dramaturg:	Svetislav Jovanov
Lektor:	Dejan Sredojević
Muzička saradnja:	Ah.Ahilej
Titlovi:	Slobodan Kaluđerović
Konsultantkinja za gestovni jezik:	Ivana Marković
Producentkinja:	Elizabeta Fabri
Inspicijent:	Vladimir Savin
Suflerka:	Snežana Kovačević
Majstor svetla:	Miroslav Čeman
Majstor tona:	Todor Savin
Video bim:	Đorđe Vernački
Asistentkinja scenografkinje:	Nadica Danilovac

I G R A J U
	Draginja Voganjac Igor Pavlović Jovana Mišković Marija Medenica Marko Savić Milan Kovačević Milica Grujičić Miroslav Fabri Nenad Pećinar Tijana Maksimović

			Anđelka Nikolić
	DRVEĆE IMA IMENA umesto fotografije

U jednom trenutku rada na probama osetili smo se preplavljeni surovošću i mrakom koji vreba, seva i nasrće iz redova drame Martina Krimpa.
Osetili smo potrebu da uradimo nešto kao protiv, nešto kao protivotrov, nešto nešto kao protiv mraka i surovosti. Nešto kao stvarno, nešto osim, izvan, ili pored pozorišta.
Neko se dosetio svoje mladalačke, nikad realizovane ideje da svaki glumac koji postane član Srpskog Narodnog Pozorišta zasadi ispred zgrade teatra jedno drvo.
Pomislili smo da najmanje što možemo da učinimo za sebe, za pozorište, za grad, zemlju i svet jeste da tokom rada na ovoj predstavi ostvarimo taj davni san i posadimo po jedno drvo, svako po jedno drvo, u svoje ime, pod svojim imenom, ili čak sasvim bezimeno. Kao protivtežu i protivotrov opštem mraku, surovosti, ekološkom i drugim zagađenjima.
Ispostavilo se da nije baš tako jednostavno zasaditi po drvo za svakog člana naše ekipe, brojne za pojmove tekućih produkcionih uslova.
Onda sam pomislila da će dovoljno biti jedno drvo. Jedno drvo od svih nas, za sve.
Ispostavilo se da nije lako dobiti dozvolu da se zasadi jedno drvo. Pogotovo ne bilo kad, ni bilo gde, pogotovo ne u centru grada.
Onda sam ovu ideju koja je delovala sve naivnije preimenovala u zahtev vezan za realizaciju promotivnog materijala za predstavu: predložila sam da fotografišemo ekipu kako sadi jedno drvo, da bismo napravili zanimljive slike za program. Idealizam već pomalo načet uplivom marketinga.
Solomonsko rešenje, i finalni predlog, maksimum do koga smo došli, bio je: da se napravi dogovor sa rasadnikom, da nam kao pozajme jedno drvo na revers, i da ga mi kaoposadimo, a onda odsadimo i vratimo da čeka nekog pravog kupca. Fiktivna sadnja radidokumentarne fotografije.
Ovaj tekst, i ovu predstavu, posvećujem drvetu neposađenom ispred zgrade Srpskog narodnog pozorišta u novembru 2009.


	BIOGRAFIJA PISCA

Martin Krimp, jedan je od najznačajnijih savremenih engleskih dramatičara, rođen je 1956. godine u Dartfordu, Kent; zanimljivo je da je u Velsu završio istu gimnaziju, koju je pre njega pohađao i Tom Stopard. Prvi Krimpov komad Živi ostaci (Living Remains), izveden je 1980. godine u Orange Tree Theatre u londonskom predgrađu Ričmond, a nakon toga antinaturalistički usmereni Savladati Kler (Dealing with Clair) i Sviraj sa ponavljanjima (Play with Repeats). Nacionalni prestiž mu donosi delo Niko ne vidi video (No One Sees the Video), izvedeno u Royal Court Theatre 1990. godine, koje se smatra za jednu od prvih postkonzumerističkih drama. Na sceni Rojal Korta premijere potom doživljavaju komadi u kojima Krimp sve složenije obrađuje temu nasilja, i razvija nelinearnu, postdramsku formu: Privući pažnju (Getting Attention, 1991), Postupak (Treatment,1993), kao i prekretničko ostvarenje Nasrtaji na njen život (Attempts on Her Life, 1997) – koje je do sada prevedeno na dvadeset jezika. Slede Zemlja (Country, 2000), Licem ka zidu (Face to the Wall, 2002), Par nevolja (Fewer Emergencies, 2005) i Grad (City, 2008). Krimp se, takođe, bavi prevođenjem i adptacijom drama Molijera, Marivoa, Čehova, Joneska, Ženea, Koltesa, a 2004. godine je uspešno postavljen njegov komad Surovo i nežno (Cruel and Tender), prerada Sofoklovih Trahinjanki. Premda ga često svrstavaju u pripadnika „in-yer-face“ struje u savremenoj britanskoj drami, Krimp odbacuje ovakvu etiketu; izjavljujući kako se smatra „prosečnim građaninom“, on nastavlja da razvija svoju dramsku viziju današnjeg društva kao prostora socijalnog propadanja, moralnih kompromisa i jedva potisnutog nasilja.


	Kritika o Krimpu i Nasrtajima na njen život

“Bilo da se radi o pucanju na učenike u Par nevolja, o silovanju ili vađenju utrobe u Nasrtajima na njen život, ili o ženi koja nehotice ranjava muža nožem u Zemlji, Krimp sugeriše da je divljaštvo svuda oko nas, utkano u tkivo života.”

(Medi Kosta)

„U ovom komadu ne postoji centralna perspektiva iako imamo utisak da se sve vrti oko iste osobe/predmeta Ane. Ali u samom naslovu stoji nagoveštaj njenog realnog nepostojanja. Ona je pokušaj. Ona ne postoji. Ona je privid. Ona je sve ono što je Gi Debor još davno nazvao društvo spektakla.“

(Maja Pelević)

„Gledati Krimpove Nasrtaje na njen život liči pomalo na pozorišnu verziju igranja tenisa bez mreže.“

(Elis Somer)

„Možda, uz asocijacije na Rašomon, gledalac treba da se oseća osujećeno: jer, ko uistinu može reći da bilo koga stvarno poznaje, i šta u bilo kojoj složenoj situaciji predstavlja istinu?“

(Roj Sorels)

			Svetislav Jovanov
	REČ DRAMATURGA

„U svakom slučaju, upućenost je prva neprijateljica.“
Roberto Kalaso: K

Svet Martina Krimpa u drami Nasrtaji na njen život je matrica (matrix): iz njega nam nema izlaza – pogotovo stoga što smo ga mi i stvorili, tako da je u određenom smislu taj svet u nama. Dvanaest godina nakon što je ugledalo svetlo dana, ovo postmoderno remek-delo ne gubi sposobnost da fascinira, poput kakvog neumoljivog i krvavog sightseeing-a: kroz sumornu svakodnevicu, prezrenu istoriju, terorizam, osiromašenu a samozadovoljnu umetnost, građanske ratove, globalno zagrevanje planete i hlađenje osećanja...U Nasrtajima ne postoji „središte“ – linearno zbivanje, površinska kauzalnost, dovršen lik – upravo stoga što je sve, tačnije čitav svet, postavljen u središte. Odsutna a nedostižna antijunakinja Eni/Ana - da li je ona uljudna gimnazijalka na turističkom provodu, frustrirana umetnica, globalni terorista ili najnoviji tip automobila? – samo je jedna od ivica/velova Krimpove zagonetke. Da li iko uopšte postoji izvan zabluda, predrasuda ili konvencija koje o njemu stvaramo? Dilema samo prikriva, kao da kaže Krimp, novu zagonetku – jeziviju od one koja je postavljena Edipu: da li svet uopšte postoji? Ali dok je Edipu bilo suđeno da se uveri u nesavršenost broja i mere („jedan je jednako mnogi“) i uzaludnost razuma, za nas je sačuvano razočaranje druge vrste: mi sa teskobom hodamo po ivici slutnje da ne postoji ni svet, ni bogovi, ni materija – pa čak se i crne rupe ljudskih emocija rastvaraju u igri iluzija. I upravo na toj jezivoj a lekovitoj ivici, Krimp otkriva svoj paradoksalni odmak, svoj antimatriks, pozivajući nas na igru paranja šavova sveta i teatra: ako ništa nije preostalo, možemo slobodno zaigrati u praznini. Ničeova davna opomena - da kada neko predugo gleda u ponor, ponor počinje da gleda u njega – može biti odbačena: ako se potrudimo da pogledamo u sam pogled, u tminu iza misli i osećanja, postoji šansa da barem dotaknemo hladnu, neutešnu, ali razbuđujuću svetlost pobune.

			*S engleskog: Svetislav Jovanov*
	Martin Krimp: GRAD (odlomak iz drame)

..Kada sam bio mlad – mnogo mlađi nego danas – moglo bi se reći sasvim druga osoba..zaista sam verovao da postoji..grad unutar mene – ogroman i šarolik grad prepun zelenih trgova, prodavnica i crkava, skrovitih ulica i tajnih vrata što se otvaraju na stepeništa, koja vode do soba prepunih svetlosti čiji bi prozori bili prekriveni kišnim kapima, a u svakoj kapljici se bi se video obrnuti odraz grada. U gradu bi postojale industrijske zone kroz koje bi jurila nadzemna železnica, mimo postrojenja i konferencijskih centar. Tamo bi postojale i škole, a kroz uljuljkujuće zvuke saobraćaja mogli biste čuti žamor dečje igre.

Godišnja doba u gradu bi se razlikovala : tople letnje noći kad svi spavaju sa otvorenim prozorima ili sede na balkonima u donjem rublju pijući pivo iz frižidera – i zime, veoma hladna jutra kada se sneg taloži po dvorištima, a na televiziji takođe pada sneg, sličan tome što prekriva ulice, a kojega razgrću kako bi omogućili stanovnicima da stignu na posao.

Bio sam uveren da bih u tom gradu pronašao neiscrpnu zalihu likova i priča potrebnih za pisanje. Da bih postao pisac, verovao sam, trebalo je jednostavno samo da putujem kroz taj grad – grad unutar sebe – i popisujem ono što tamo otkrijem. Znao sam da će biti teško dopreti do tog grada. Da to neće biti kao uhvatiti avion za Marakeš, ili, recimo, Lisabon. Znao sam da će mi za putovanje biti potrebni dani, a možda čak i godine. Ali znao sam takođe da, ako uspem da pronađem život u tom gradu i da ga opišem, likove i priče iz tog života, da ću onda i ja sam – tako sam, barem, zamišljao – postati živ.

I najzad sam dospeo do svog grada. Da. O, da. Ali kada sag ga dosegao, otkrio sam da je uništen. Kuće behu razorene, baš kao i prodavnice. Minareta su ležala na tlu, zajedno sa crkvenim zvonicima. Svi balkoni se behu sručili na pločnike. Nigde dece na igralištima, samo obojene linije. Tražio sam stanovnike o kojima bih pisao, ali nije bilo ni traga stanovnicima, samo prašina. Tragao sam za onima koji su preživeli – kakve bi mi samo priče mogli spričati! – ali čak ni tamo – u kanalizaciji, u podrumima, u podzemnoj železnici – nije bilo ničega i nikoga, osim prašine. I ta siva prašina, nalik na pepeo cigarete, bila je toliko sitna, da je prodrla u moje nalivpero, sprečavajući ga da ostavi bilo kakvog traga na stranici.