|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Ežen Jonesko (Eugene
Ionesco), rođen je (kao Eugen Ionescu) 26. novembra 1909. u Slatini
(Rumunija). Jedan je od rodonačelnika i najznačajnijih, uz Semjuela
Beketa, predstavnika „teatra apsurda“ i avangardnog pozorišta uopšte. Mada je prema Beketu iskazivao iskreno divljenje, glasno je negodovao
što su, tvrdeći da je Beket promotor „teatra apsurda“, „novinari i
književni istoričari-amateri plasirali dezinformaciju koja se potom
podrazumevala“, a čija je on, po sopstvenom mišljenju, bio žrtva.
Insistirao je uporno na činjenici da se Čekajući Godoa pojavio tri
godine nakon Ćelave pevačice, dve godine nakon Lekcije i godinu dana
nakon Stolica. Takođe, sam termin: teatar apsurda, smatrao je netačnim
i neprikladnim. „Više volim izraz: protiv pravila“, govorio je. Kao sin Rumuna i Francuskinje, Jonesko detinjstvo i mladost provodi
naizmenično u Bukureštu i u Parizu. Nakon završenih studija francuske književnosti na univerzitetu u
Bukureštu, gde upoznaje Siorana i Elijadea, s kojima će kasnije
drugovati u Parizu, predaje francuski jezik u raznim školama, a 1938.
dobija stipendiju rumunske vlade za usavršavanje u Francuskoj i počinje
da piše doktorat na temu: „Greh i smrt u francuskoj poeziji posle
Bodlera“. Početak rata zatekao ga je u Marseju, gde intenzivno čita Kafku, Prusta
i Dostojevskog i radi kao korektor u jednoj izdavačkoj kući. U Pariz
prelazi 1942, gde se takođe zapošljava kao korektor, nastavljajući da
piše poeziju koja je njegova prva ljubav još od ranih gimnazijskih
dana, mada je kasnije, u intervjuima, tvrdio da je oduvek znao da će
jednoga dana postati dramski pisac. Godine 1950, piše prvi dramski komad Ćelava pevačica, koji je iste
godine izveden, u malom pozorištu „La Huchette“ u Latinskom kvartu, u
režiji Nikole Bataja. Jonesko je jedan od retkih autora koji je za života postao klasik i
stekao međunarodnu slavu, a njegovi komadi su, veoma brzo, iz malih
pozorišta na levoj obali Sene „prešli“ na velike pariske scene kao što
su „Odeon“ i Komedi fransez. Taj uspeh potvrđen je i njegovim izborom
među besmrtnike, u Francusku akademiju. Na jugoslovenskim scenama, dela Ežena Joneska su retko igrana. Bila je
to „tiha cenzura“ ovog velikog protivnika svih ideologija (o čemu i sam
govori u poznatoj polemici s britanskim kritičarem Kenetom Tajnanom) i
deklarisanog antikomuniste. Osamdesetih godina prošlog veka povlači se iz javnog života, ali 1989,
iz bolnice u Briselu u kojoj je bio hospitalizovan, šalje oštar protest
protiv Čaušeskuovog režima i njegovog genocida nad rumunskim narodom. Umro je 28. marta 1994. i sahranjen na pariskom groblju Monparnas, gde
počiva i njegov slavni zemljak i ne tako daleki inspirator njegove
poetike, nadrealista Tristan Cara.
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Ežen Jonesko
|
|
O
Ćelavoj pevačici
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Ćelava
pevačica je jedini moj komad koji je kritika smatrala čisto komičnim.
Međutim, i tu mi se činilo da je komično izraz čudnovatog. A čudnovato,
po meni, može izroniti iz najbezbojnijeg, iz proze jednoličnih dana
samo ako krenem za njim sve do iza granica vidljivog. Osetiti
apsurdnost svakodnevice, apsurdnost jezika, osetiti njihovu
neverovatnost, to znači da smo je prevazišli; a da bismo je prevazišli
treba potpuno u nju uroniti. Komično je čudnovatnost u čistom stanju:
ništa vas jače ne može iznenaditi od banalnosti. I eto vam nadrealnog
sveta na dohvatu ruke, u ćaskanjima svakodnevnim.
P.
S. Ideju za Ćelavu pevačicu Jonesko je dobio kada je, odlučivši da
nauči engleski, 1948, sa gramofonske ploče (lingafona) čuo besmislene,
banalne fraze koje razmenjuju žena i muškarac: o vremenu, o tome gde
žive, koliko dece imaju... U jednom trenutku zapanjeno je konstatovao: oni
su, mora biti, muž i žena! Otuđenost, odsustvo komunikacije, ispražnjenost jezika, banalnost...
Ostalo je istorija (književnosti i pozorišta).
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Završila
komparativnu književnost i filmsku i pozorišnu režiju u svom rodnom
gradu, Novom Sadu. Predstava Čekajući Godoa, koju je radila kao student treće godine,
doživela je desetine izvođenja u Srpskom narodnom pozorištu, na
gostovanjima u vojvođanskim pozorištima i na hinter bini beogradskog
Sava centra. Kao pomoćnik režije radila je na rediteljskom debiju svog oca Kao rani
mraz, dugometražnoj igranoj baladi koju očekuje premijera. Ćelava pevačica Ežena Joneska njena je prva profesionalna predstava.
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Reči
su... Pa, sad... Treba biti oprezan s njima. Lako nas povedu u razgovor
koji maskira prave teme i predajemo se tome bez puno opiranja. Tako je
izgleda lakše. Večerali smo čorbu, ribu, krompir sa slaninom... A
zidovi pucaju, brakovi prestaju, veze se zaguše odlukom da prećutimo
pravu stvar. Sto godina ove zime od rođenja čoveka kome je to zasmetalo
i koji se rečima služio duhovito i lako u želji da nas podseti upravo
na njih... Smešni smo sebi kad nas vidimo mehanizovane, još smešniji kada
primetimo kvar u tom mehanizmu.
Da li razgovaramo jedni s drugima, ili jedni protiv drugih?
Proći će još sto, i još sto i još puno puta sto godina, i mi ćemo se
još svađati, i još smejati i još puno puta ućutati, a ćelava pevačica
će se i dalje češljati na isti način...
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Ežen
Jonesko o strahu od smrti
|
|
|
|
|
|
|
|
|
...
što moji komadi pokušavaju da izraze najdublje, jeste želja – strah od smrti,
to je želja za besmrtnošću. (Intervju s Brankom Bogavac)
Oduvek
me je smrt opsedala. Od svoje četvrte godine, otkada sam saznao da ću
umreti, strava me više nije napuštala. To je bilo kao da sam odjednom
shvatio da se ništa ne može učiniti da bi se ona izbegla (...); ja
pišem i zato da bih razglasio svoj strah od umiranja, svoje poniženje
što moram da umrem. (Iz Dnevnika u mrvicama)
„Zašto
se bojiš smrti?, pita me B, to je problem pojedinca, i sitničarski.“ A
tako i jeste, čovek je sitničar: problem smrti je ljudski problem.
Krava ne misli na smrt. Krava nije sitničarka. (Sadašnjost prošla.
Prošlost sadašnja)
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Revolucionar
u pozorištu. Čovek koji je u pozorište ušao s idejom razbijanja svih
vladajućih normi, s idejom koja vuče korene od Fejdoa i Strindberga...
Ta ideja, međutim, tek je kod Joneska do kraja formulisana. Njegov put, veoma interesantno, u toj meri se idejno reakcionarno
razvio, tako da je Jonesko danas najantirevolucionarnija snaga savremenog
pozorišta. (Intervju Bori Krivokapiću)
|
|
|
|
|
|
|
Коментари
Постави коментар