Branko Dimitrijević - Ljubavni jadi Vudija Alena

 

	Premijera: 15. decembar 2009, Kamerna scena Predstava traje: jedan sat i dvadeset minuta Dekor i kostimi su izabrani u readionicama Srpskog narodnog pozorišta Prema motivima pripovedaka P. G. Vudhausa i uz korišćenje delova monologa Vudija Alena iz njegovih nastupa u njujorškim klubovima. Režija: Branko Dimitrijević Scenografija: Marina Sremac Kostimografija: Jasna Badnjarević - Petrović Inspicijent: Snežana Radovanov-Kuzmanov Suflerka: Milica Rađenović-Đukić Majstor svetla: Vlada Milovanović Majstor tona: Dušan Jovanović Rekviziter: Dragan Šušnjar Asistentkinja scenografkinje: Nadica Danilovac

 

I G R A J U
	Predrag Momčilović - VIKTOR Milovan Filipović - ALAN Jugoslav Krajnov - ZIGI Sanja Ristić-Krajnov - DIJANA Aleksandra I. Pleskonjić - HELEN Olivera Stamenković - ANET Dragomir Pešić - VUDI

 

Branko Dimitrijević REČ PISCA       Moja prijateljica i povremeno glumica u komadima koje sam postavljao u San Francisku, Glenda Solis, tvrdila je da je njena majka (pa time i ona) daleka rođaka Artura Kestlera. Mama Glendina je bila rodom iz Pešte, pa je ova tvrdnja imala osnova. Glenda se jedno vreme zabavljala s muzičarem iz bivše grupe The Monkees. Ne sećam se imena, ionako su ga svi zvali “majmun”. E, pa, on me je na jednom vašaru konoplje (pokret da se i u Americi dozvoli ako ne gajenje marihuane, a ono bar konoplje, kao korisne biljke sa višestrukom primenom) gde smo kupovali sapune od konopljinog ulja, upoznao sa Lorensom Ferlingetijem. I tako sam ja proveo jedno nedeljno popodne u šetnji s tom legendom bit pokreta, pesnikom i izdavačem zaslužnim za prva štampanja Ginzberga i Keruaka, koga je Keruak ovekovečio kao Lorensa Monsanta u autobiografskom romanu The Big Sur. Ferlingeti je odbio da sedne u “Café Trieste“, mesto u kome su nekada sedeli bitnici, ali se odavno pretvorilo u turističku atrakciju. Pored njegove knjižare “City Light“, nalazi se bar “Vesuvio“, a između te dve ustanove ćorsokak koji nosi ime Keruaka, ne duži od petnaestak metara! Ispostavilo se da smo obojica nedavno bili u Njujorku i da smo i on i ja primetili kako je želja da se bude drugačiji dovela do uniformnosti oblačenja i ponašanja kod one populacije Menhetna koja bi da se bavi umetnošću. Svi su pravili zvuke povraćanja pri pomenu reči “televizija”, stalnom poslu od 9 do 5 i tako tim stvarima. Kao dva stara cinika nagađali smo koji će se procenat tih mladih ljudi prodati, koji procenat predati, a koji procenat tražiti utehu u supstancama ove ili one vrste. Bio je izuzetno, čak do neprijatnosti prpošan i živahan, kad se ima u vidu da mu je bilo 78 godina. Mislim da je još živ. Za ovu dramu, koja između ostalog govori i o prodavanju i predavanju umetnika, a manje nego što bi trebalo o traženju utehe u raznim supstancama, prvu inspiraciju dobio sam čitajući knjigu Artist in Society, problem i tretman kreativnih ličnosti, od Lorensa Heterera (opet Lorens!) iz godine 1965. Knjigu mi je stavila pred oči “dobra vila bibliotečka”, što je izraz Artura Kestlera, na polici gradske biblioteke u Ajovi. Onda sam se setio da dobri stari Vudhaus ima neke priče o umetnicima, vrlo slične pričama O’Henrija. Našao sam ih u zbirci The Man Upstairs i iskoristio neke motive. Za Vudija Alena nisam ni znao da se bavio stend-ap komedijom u ranim danima, dok ga nisam jednog dana čuo u kolima na radiju. I tako se sve sklopilo u ovu, bojim se, komediju, koja niti je eksperimentalna, niti avangardna, a, iz higijenskih, a ne moralnih razloga, nema ni svlačenja.           P. G. VUDHAUS (Wodehouse)       Pisao humorističke romane, pripovetke, stvorio lik batlera Dživsa, na Brodveju sarađivao sa kompozitorima Džeromom Kernom, Kolom Porterom, Zigmundom Rombergom i Rudolfom Frimlom. Sa Brodveja je otišao u Holivud. Jedan od studija mu je platio velike pare da bi bio na raspolaganju. Požalio se novinarima da mu ništa ne daju da radi, to je objavljeno, i finansijeri sa Volstrita su poslali (priča se da je to bio jedan od Kenedijevih) mladog službenika da vidi šta se to tamo radi usred velike ekonomske krize. Holivud je morao da se malo, privremeno, smiri i da se pravi da pazi na izdatke, a Vudhausa nisu morali da zamole da ode. Znao je i sam da u fabrici snova više nije dobrodošao. Živeo je sasvim dobro i od svojih romana, pa je pola godine uvek provodio u Francuskoj. I tu ga zatekne Nemačka okupacija. Sa Šljivom (kako je bio nadimak Vudhausa) Nemci su dobro postupali, kako zbog njegove reputacije, tako i zbog njegovih godina, pa je bio u jednom logoru s relativno dobrim uslovima, dali su mu da zadrži pisaću mašinu, a to mu je jedino bilo važno. Kad su ga Nemci intervjuisali, on je rekao istinu o tretmanu, ali ta istina nije bila dobrodošla u Engleskoj, u jeku najžešće anti-nemačke propagandne kampanje. Vudhaus je proglašen za izdajnika i – što mu je još gore palo – lošeg pisca, i predlagano je da mu bude suđeno u odsustvu (a kasnije, po mogućstvu i u prisustvu), a njegove su knjige povlačene iz biblioteka. U odbranu Vudhausa pisao je Džordž Orvel (uglavnom sa tezom da Šljivu ništa sem knjiga ne zanima, pa okolinu i ne primećuje kao običan svet), ali u ratnoj histeriji to je malo pomoglo. Kad su ga Nemci pustili iz zarobljeništva, Šljiva je otišao u Ameriku i nikada više nije stupio na tlo rodne Engleske. Njegovo pisanje je tipično za muzičku romantičnu komediju, znamo da će na kraju zaljubljeni parovi završiti zajedno, samo nas interesuje kako će do toga doći.           VUDI ALEN       Američki komičar, počeo je sa stend-ap komedijom u klubovima Njujorka, no istovremeno je pisao i skečeve za razne TV šou programe poznatijih komičara. Pisao je i za Brodvej, pa je prešao u Holivud i nakon uspeha na filmu izborio se za izuzetno povoljnu poziciju: snima jedan film godišnje, sam bira temu, piše scenario, bira glumce i lokaciju na kojoj će snimati. Za razliku od uspeha na profesionalnom planu, na intimnom planu bilo je raznih komplikacija.           ARTUR KESTLER Rodio se u Pešti ali živeo kojekuda, najviše u Engleskoj, gde je Đerđa Mikeša izbacivao sa svojih žurki sa zamerkom da dotični malo pije. Napisao više značajnih dela, a bio je aktivan i u Kongresu za kulturne slobode, kojim je rukovodila i finansirala ga CIA. U to ime je na simpozijumu „Vera i literatura“ u Kalkuti, februara 1959, rekao da mi svoj život provodimo na trivijalnoj ravni, ali povremeno... Uostalom, ceo citat koristimo u predstavi kao da ga je izgovorio pesnik Viktor na Ibici u alkoholisanom stanju. A naslov Kestlereovog eseja je „Umetnik na razapetoj žici“. HEPENING Hepening je predstava, događaj ili situacija koja bi trebalo da bude prihvaćena kao umetnost. Hepeninzi su obično multidisciplinarni i često se oslanjaju na učešće publike. Glavni elementi su planirani, ali se ostavlja prostora za improvizacije. Cilj je da se izbriše granica između umetničkog dela i gledalaca, odnosno publike. DŽEK KERUAK Odjednom su tamo negde, sredinom 50-ih prošlog veka, „gladni pisci“ takozvane bit generacije počeli da govore novinarima da je najtalentovaniji među njima izvesni momak koji u svom rancu nosi gomilu neobjavljenih rukopisa i tako putuje s jedne na drugu obalu Amerike. (Navodno je jednom u Njujorku kroz otvoreni prozor apartmana u kome je živeo u sitne sate povikao: „Ima li u ovom velikom gradu bar jedna žena koja bi udelila umetniku bez prebijene pare?“) Nakon što su Ginzberg i ekipa posle jedne večeri poezije u San Francisku nahvalili odsutnog Keruaka, izdavači su se zainteresovali i tako je „Na drumu“ konačno objavljen 1957. i odmah postigao veliki uspeh. Nesrećni Keruak, naviknut na dugogodišnja odbijanja, odjednom je morao da se prilagodi situaciji da ga svi jure, grle, traže da im plati piće ili da mu plate piće... Propio se. Pokušao je da nađe spas u budizmu, u zenu, pokušao je da pobegne u prirodu, pokušao je da se ubija alkoholom u San Francisku, najzgodnijem mestu za tako nešto, da bi na kraju završio živeći s majkom na Floridi, sve do preseljenja na veliki otvoreni drum. STEND-AP KOMEDIJA Ili „komedija na stojećki“ je stil komedije gde komičar zabavlja gledaoce uživo, obično nastupa solo uz pomoć mikrofona, u klubovima ili dvoranama. Smatra se izuzetno teškom vrstom zabavljanja, jer se oslanja na trenutnu reakciju publike, koja očekuje da bude nasmejana nekoliko puta u toku monologa. Fraza „umreti je lako, zasmejavanje je teško“, što je trebalo da budu nečije poslednje reči, pripisivana je mnogim komičarima, piscima, glumcima, najverovatnije bez osnova. PSIHODRAMA Jakob Levi Moreno, rođen u Bukureštu 1889, smatra se ocem psihodrame. Jedan je od pionira grupne psihoterapije. Studirao je u Beču, ali se sa Frojdom razišao i otišao u Njujork. Rad na psihodrami bacio je u drugi plan Morenov izuzetno važan rad na teoriji društvenog umrežavanja (social networking) koja čeka da bude pravilno evaluirana i razvijena. NJUJORŠKI ATLETSKI KLUB Klub osnovan pre 150 godina, u kome se članstvo dobija samo po pozivu. ED SALIVAN (1901-1974) Bivši bokser koji je imao veoma popularan šou na televiziji, a pre toga je pisao tračeve za novine o ličnostima iz pozorišnog sveta. Bio je zlopamtilo; kad bi ga neko prevario ne bi mu to oprostio. Bo Didli je trebalo da peva „16 tona“ a otpevao je pesmu „Bo Didli“ i više ga nije bilo u najgledanijoj emisiji na svetu. Grupa Doors nije promenila reči pesme koja se Salivanu nije dopala, pa više nisu bili dobrodošli, a The Rolling Stones su promenili reči, ali je Mik pravio grimase dok je to pevao. Elvisa nije ni zvao, pa se dotični pojavio kad je Čarls Louton zamenjivao Eda dok se ovaj oporavljao od saobraćajne nesreće. Šou u kome su nastupili Bitlsi bio je najgledaniji u istoriji televizije do tog vremena. Salivan se razboleo ubrzo nakon što je šou prestao da se daje i dve godine kasnije je umro. RUSKA ČAJDŽINICA “Russian Tea Room”, restoran u Njujorku koji su 1927. otvorili članovi Ruskog carskog baleta kao mesto gde mogu da se okupljaju ruske izbeglice. Restoran je postao čuveno mesto za one iz sveta zabave, pa je, kad je pre nekoliko godina bankrotirao, zavladala panika u krem društvu. Otvoren je ponovo pre dve godine, a tvrdi se da ni hrana ni usluga sada nisu na zavidnom nivou. MARVEL STRIPOVI Ova izdavačka kuća, specijalizovana za stripove, objavljuje stripove: Spajdermen, Volverin, Gvozdeni čovek, Kapetan Amerika, Fantastična četvorka, Halk, Tor, Blejd… Marvel je najveći izdavač stripova u Americi. Upravo je u toku preuzimanje ovog izdavača od kompanije Volt Dizni, za četiri milijarde dolara. VASILIJ KANDINSKI (1866-1944) Ruski slikar i teoretičar umetnosti. Prvi je naslikao moderne apstraktne radove. Završio je prava i ekonomiju, ponuđeno mu je da predaje rimsko pravo, a on je počeo da slika kad mu je bilo 30 godina. Prešao u Minhen, pa u Berlin, predavao u školi za slikarstvo i arhitekturu Bauhaus, onda prešao u Francusku i tamo proveo ostatak života. Velikog uticaja na njegovu životnu filosofiju imala je madam Blavacki i njena teozofija. TANGERINE DREAM „Nemačko selo“ je naziv niza stambenih zgrada koje je 1943. podigla Američka armija u bazi za testiranje tajnih hemijskih i bioloških oružja, 160 kilometara južno od Solt Lejk Sitija u Juti. Zgrade su zidane na isti način kao stambene zgrade u Nemačkoj. Svrha svega ovoga bila je da se usavrši strategija bombardovanja nemačkih nastanjenih mesta za vreme rata. Da bi zgrade bile što sličnije nemačkim, angažovan je arhitekta poreklom iz Nemačke, Erih Mendelson. Zanimljivo je da je to jedino što je Mendelsonu, veoma nadarenom arhitekti, dozvoljeno da radi u struci, zbog nerešenog imigrantskog statusa u Americi. Ni posle rata nije projektovao, morao je da se zadovolji predavanjem na Berkliju. Među zgradama koje je Mendelson projektovao pre odlaska u Ameriku bila je, pored Ajnštajnove kule u Potsdamu, i zgrada bioskopa “Univerzum” u Berlinu. U zgradi je delovalo i pozorište Schaubühne, a posle pozorišnih predstava delove zgrade koristile su razne grupe muzičara. Jedno vreme tu je delovao “Zodiak Free Arts Lab“ ili klub “Zodijak”, sa dva prostora za nastupe; jedan potpuno okrečen u crno, a drugi u belo. Naravno da su glavni muzički pravci tu zastupljeni bili slobodni džez, psihodelični rok i avangardna muzika. Najpoznatiji bend koji je tu nastupao je Tangerine Dream, a za ovu predstavu smo od njihovih više od stotinu CD izdanja odabrali samo dvadesetak sekundi prve melodije, sa prve ploče koju su ikada snimili. APSTRAKTNI EKSPRESIONIZAM Umetnički pravac nastao u Americi posle Drugog svetskog rata. Među slikarima, najpoznatiji predstavnici pravca su Aršil Gorki, Franc Klajn, Hans Hofman, Vilem de Kuning, Mark Rotko i Džekson Polok. Vostanik Manug Adojan, koji je kasnije uzeo ime Aršil Gorki, preživeo je kao dete genocid nad Jermenima, stigao u Njujork, promenio ime i tvrdio da je rođak Maksima Gorkog. Mnogi biografski podaci o Gorkom su pogrešni jer je njegov rođak izmišljao dosta toga dok je „prevodio“ pisma Gorkog sa Jermenskog. Njegov život u Americi obeležila je serija nesrećnih slučajeva, dok se nije predao i izvršio samoubistvo vešanjem. Čak i posle smrti, dobar deo njegovih slika je nestao u avionskoj nesreći! Njegov prijatelj u Njujorku bio je Vilem de Kuning. Mark Rotko je poreklom iz Letonije. Rano je emigrirao u Ameriku. Čuvena kompanija “Sigrams“ naručila je od njega murale za svoju novu zgradu u Njujorku. Prihvatio je i uzeo avans, radio je na slikama, ali je odjednom odlučio da je neprihvatljivo da u jednom tako luksuznom ambijentu, gde će bogatuni jesti najfinija jela, stoje umetnička dela jednog avangardiste. Javno je obznanio svoje stavove, vratio avans, a kompanija je mirno angažovala drugog, bez tužbe na koju je imala pravo. Ovim je Rotko malo izgubio na prestižu, jer je dobro znao o kakvoj je kompaniji reč kad je prihvatio narudžbu, a da tako javno reklamira svoje stavove bilo je, po mnogima, neukusno. Zbog lošeg zdravlja i rastanka od žene pao je u depresiju i izvršio samoubistvo isekavši vene, 1970. Džekson Polok je za života bio poznat i priznat. Senku na to bacila je knjiga Frensis Stonor Saunders “Kulturni hladni rat“ u kojoj, na osnovu sada dostupnih dokumenata, pokazuje da je i kultura bila poprište hladnog rata, a da je Američka obaveštajna agencija potpomagala razne avangardne pravce, da bi pokazala kako je na Zapadu sve to slobodno i čak prosperira, za razliku od socijalističkog realizma koji vlada iza gvozdene zavese. U tu svrhu, CIA je naročito potpomagala američke apstraktne ekspresioniste - Saundersova ne kaže da li s njihovim znanjem ili ne - pomažući preko raznih fondacija da se organizuju izložbe, štampaju katalozi, „ohrabre“ kritičari da o njima pišu pozitivno i, uopšte, dajući im publicitet koji inače ne bi imali. Polok se čitavog života borio s alkoholizmom, a poginuo je u automobilskoj nesreći, potvrđujući tako da američki apstraktni ekspresionisti umiru mladi. Zanimljivo je da je i Džulijan Bek (sa Džudit Malinom osnivač Living Teatra) bio apstraktni ekspresionista, pre nego što je počeo da se bavi pozorištem. GIDEON Drama Pedija Čajevskog, polukomični prikaz priče o Gideonu iz starog zaveta. Komad je uspešno izveden na Brodveju, 1961. PAKARD Marka američkih luksuznih automobila pravljenih prvo u Detroitu, a kasnije u korporaciji Studebejker u Indijani. Prvi pakard automobili proizvedeni su 1899. a poslednji 1958. PLAVOBRADI Kurt Vonegat Mlađi je napisao roman Plavobradi o izmišljenom slikaru apstraktnog ekspresionizma, u kome je upotrebljena rečenica: “Slika koja ne govori ni o čemu sem o sebi samoj”, pa je to citirano u našoj drami. BIT GENERACIJA Centralni elementi bit kulture sastoje se od prezira prema preovlađujućim američkim vrednostima, eksperimentisanja sa drogom i interesovanja za istočnjačku spiritualnost. Glavni radovi su “Urlik” Alena Ginzberga, “Goli ručak” Viljema Barouza i “Na drumu” Džeka Keruaka. Članovi bit generacije razvijali su imidž buntovnika, boema, hedonista, nonkonformista i spontanih kreativaca. U prvo vreme pisci bit generacije su živeli i radili u Njujorku, da bi kasnije prešli u San Francisko i pokrenuli “San Francisko renesansu”, koja će kasnije rezultirati preobraćanjem bitnika u hipije. PESMA VIKTORA RISTAUA IZ ZBIRKE „PEVANJE UZ VETAR“ VIKTOR Gospodo manijaci, lopovi i serijske ubice Vi što gledate svet kroz rešetke i žice Došlo je vreme da stavimo tačke Na elektrošokove i košulje ludačke. Je li moguće da za nas nema drugoga puta Do onog što vodi do kazamata i instituta? Ali doći će dan i kucnuti će ura Prestaće tortura doktora i pandura. Dosta bukagija, okova i lija Dosta advokata, porota, sudija, Dosta cinkaroša zatamnjenog lika Dosta svedoka, dosta saradnika. Zašto samo vama da zapadnu lanci A u vrhu društva sede kriminalci Zašto nas dželati za glavu da krate A svetom vladaju prave psihopate? Njih štite i javna i tajna policija A robija samo sitna boranija.