Maja Pelević - Ja ili neko drugi

 

Reditelj KOKAN MLADENOVIĆ Dramaturg SVETISLAV JOVANOV Scenograf MARIJA KALABIĆ Kostimograf MARINA SREMAC Kompozitor IRENA POPOVIĆ Koreograf OLIVERA KOVAČEVIĆ-CRNjANSKI Asistent koreografa ANDREJA KULEŠEVIĆ Asistent reditelja JELENA ANTONIJEVIĆ Video art SRĐAN RADAKOVIĆ Inspicijent Vladimir Savin Šaptač Snežana Kovačević Majstor svetla Miroslav Čeman Majstor tona Todor Savin Predstava traje 1 sat i 30 minuta (bez pauze) Premijera: 23. mart 2007, scena “Pera Dobrinović”   U L O G E Ona Marija Medenica On Boris Isaković Majka Jasna Đuričić Otac Miroslav Fabri Organ vlasti dobar Jugoslav Krajnov Organ vlasti loš Igor Pavlović Mediji, Hor komšija, Hor savesnih građana Milovan Filipović Predrag Momčilović Ninoslav Đorđević Strahinja Bojović Milorad Kapor Sanja Ristić-Krajnov Jelena Antonijević Ljubica Rakić Olivera Stamenković Jovana Mišković Aleksandra Carić Jovana Balašević   MAJA PELEVIĆ O AUTORU Maja Pelević, dramska spisateljica Rođena 13. 02. 1981. u Beogradu. Diplomirala dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 2005. Student doktorskih studija “Teorija umetnosti i medija” na interdisciplinarnim studijama pri Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Jul/avgust 2005. učestvovala u Royal Court International Residency u Royal Court Theatre u Londonu s dramom Pomorandžina kora koja je javno čitana u Royal Court Theatre, a zatim objavljena u “Antologiji savremene srpske drame do 2005. – Predsmrtna mladost”. Član projekta NADA (Nova drama) za razvoj savremenog dramskog teksta i jedan od osnivača sajta za promovisanje savremene srpske drame www.nova-drama.org Od oktobra 2005. član redakcije pozorišnog časopisa “Scena”. Dobitnik Nagrade za dramsko stvaralaštvo “Borislav Mihajlović Mihiz” i Nagrade “Slobodan Selenić” za najbolju diplomsku dramu. Drame su joj prevedene na engleski, francuski i nemački jezik. IZVEDENE DRAME: ESCape – Bitef Art Cafe u režiji Jelene Bogavac, 2004. LER – Narodno pozorište, kazalište Népszínház Subotica, u režiji Slađane Kilibarde, 2005; Narodno pozorište Mostar, Studio 64, kao diplomska predstava Univerziteta “Džemal Bijedić”, odsek dramska umjetnost – gluma, u režiji Miloša Lazina, 2006. FakePorno (zajedno s M. Bogavac, J. Bogavac i F. Vujošević) u režiji Jelene Bogavac, BITEF 39, Bitef Art Cafe 2005. Budite Lejdi na jedan dan – drama inspirisana životom Billie Holiday, u režiji Ksenije Krnajski, BITEF 39, Bitef Teatar 2005. Beograd-Berlin – Zvezdara Teatar, u režiji Ksenije Krnajski 2005. Belgrad-Berlin – Volksbuehne Theatre, Berlin, režija Predrag Kalaba 2005. Operationemotionalverbalization – West Yorkshire Playhouse (Engleska, Lids), maja 2004. u okviru Festivala “Northern Exposure” (SUMMER SHORTS), u režiji Svetlane Dimčović; Operacija emocionalna verbalizacija – radio drama premijerno izvedena na Radio Beogradu, marta 2004. u režiji Ive Milošević Pomorandžina kora – Atelje 212, u režiji Gorana Markovića, april 2006.   ČETVRTI ZID SAMOĆE REČ AUTORA Da li postoji i jedna sfera u savremenom medijatizovanom društvu u kojoj je čovek slobodan? I da li je ta tako često korišćena reč “sloboda” prešavši iz dvadesetog u dvadeset prvi vek, promenila ili izgubila smisao? To je bilo moje metafizičko polazište za pisanje drame Ja ili neko drugi. Subjekt koji se šeta iz slike u sliku, iz predstave u predstavu, u potrazi za identitetom. U toj mreži medijskih konstrukcija on se uvek nalazi između dve realnosti – svoje i tuđe, intimne i javne, gradeći sebe ili nekog drugog. A intimno polazište za pisanje drame pronašla sam u delu sebe koji još ne potpada pod gore pomenuti uticaj – u svojim strahovima. Plašim se nepoznatog. Plašim se gubitka kontrole. Plašim se zatvorenog prostora i bliskosti. Plašim se sebe bez maski koje mi nameće savremeno društvo a sa kojima se tako često osećam moćno. Plašim se gubitka te moći koja nestaje u izolaciji. Priča o austrijskoj devojčici koju je kidnaper držao osam godina u zatočeništvu pokrenula je sva ova pitanja, ali na subjektivan način. U strahu da se ne vežem previše za tuđu biografiju okrenula sam se svojoj. I u njoj sam pronašla formu kroz koju mogu da ispričam svoju priču u tuđem događaju – pesmu. Prva ruka drame je moja balada o savremenom svetu. Svetu u kome ne možemo više jasno da tvrdimo šta je dobro a šta zlo, ko je krivac a ko nije, ko je kidnaper a ko žrtva. U njemu se često pitamo gde su granice slobode i da li ona zaista nestaje između četiri zida. Ili je zatočeništvo veće u otvorenom prostoru reklama i bilborda gde se broj mogućnosti povećava iz koraka u korak? Izolacija je jedini način da shvatimo koliko smo prestali da poznajemo sebe. Prilikom pisanja odlučila sam da se izolujem dva dana od sveta. Shvatila sam da više od dva dana neću moći da izdržim. To me je prilično uplašilo. Zatvorila sam se u kuću. Isključila telefone i sve ostale tehničke uređaje. Pored komunikacije bilo mi je zabranjeno i da čitam bilo šta osim svojih starih dnevnika. Mogla sam jedino da pišem. Kad sam se “vratila” u “realnost” imala sam šta da pročitam. Prvo što mi je palo na pamet je: “da li je moguće da sam ovo ja… i ovo i ovo… kao da je u pitanju neko drugi”. Shvatila sam da ću morati u budućnosti malo češće da pričam sa sobom. I strašno je kad Branko Miljković kaže: “Budućnost nije ono što će doći, mnogo šta će se, jednostavo, ponoviti”. Kada ti društvo nameće određenu vrstu ponašanja, pogleda na svet, sve postaje konstrukcija. A konstrukcija dovodi do toga da životi liče na simulaciju. Ova priča je nastala spontano i zbog toga je dobila ovaj oblik koji ima. Reditelj, Kokan Mladenović, posle mog dvadesetominutnog kašnjenja, zbog gužve u saobraćaju, u poslastičarnici, saopštio mi je da ima ideju. Ideja je bila priča o kidnapovanoj austrijskoj devojčici. I kad smo već kod slobode, dao mi je potpunu slobodu da s tom pričom radim šta god hoću. Bitno je bilo to da su nam se recepti o percepciji savremenog sveta poklopili i nastala je drama ili nešto drugo. Maja PELEVIĆ   KOKAN MLADENOVIĆ O REDITELjU Kokan Mladenović, reditelj Rođen u Nišu 1970. Završio srednju glumačku školu u Nišu u klasi Mime Vuković-Kurić. Diplomirao na Katedri za pozorišnu i radio režiju Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu 1993. u klasi Miroslava Belovića i Nikole Jevtića. Režije (izbor): Šekspir, Bunjuel, Miler: Hamlet; Harms: Slučajevi; Tirso de Molina:  Seviljski zavodnik i kameni gost; Bomarše: Figarova ženidba; Aleksandar Popović: Razvojni put Bore Šnajdera, Mrešćenje šarana; Aristofan, Maričić, Mladenović: Lizistrata, Mir; Velimir Lukić: Afera nedužne Anabele; Vida Ognjenović: Kako zasmejati gospodara, Je li bilo kneževe večere; Agota Krištof: Velika sveska; Dušan Kovačević: Maratonci trče počasni krug, Balkanski špijun, Sabirni centar; Slobodan Selenić: Ruženje naroda u dva dela; Henrik Ibzen: Per Gint; Šekspir: Bogojavljenska noć, San letnje noći, Ukroćena goropad; Ljubomir Simović: Putujuće pozorište Šopalović; Goran Petrović, Kokan Mladenović: Opsada crkve Svetog Spasa; Goran Stefanovski: Bahanalije; Mihail Bulgakov, K. Mladenović: Majstor i Margarita; Mirjana Novaković, K. Mladenović: Strah i njegov sluga; Goran Petrović: Skela; Dž. J. Tolkin, K. Mladenović: Hobit; Dž. M. Bari, M. Stojanović: Petar Pan; Enda Volš: Discopigs; Fosi, Eb, Kender: Čikago; Slobodan Vujanović: Poslednja smrt Frenkija Suzice... Nakon  predstava Kuba libre, po tekstu Ivana M. Lalića i San letnje noći Viljema Šekspira, Ja ili neko drugi Maje Pelević je njegova treća režija u Srpskom narodnom pozorištu. Dobio je nagradu "Bojan Stupica" kao i sve druge značajne nagrade na festivalima u Srbiji i Crnoj Gori.   DOBA POROČNE NEVINOSTI REČ DRAMATURGA Četvrta celovečernja drama Maje Pelević, nesumnjivo najdarovitijeg predstavnika mlade generacije srpskih dramatičara, predstavlja, istovremeno, i efektnu sintezu dosadašnjih preokupacija autorke, ali i smeo iskorak u nove tematske i formalne prostore. Zašto ova množina na kraju prethodnog iskaza? Iako je prilično nezahvalno pojednostavljeno tumačiti kombinaciju sinteze i inovacije, pokušajmo to da sagledamo na nekoliko ravni, usredsređujući se na motivacije, oblike i aktere drame Ja ili neko drugi. Dok se Ler, prvi komad Maje Pelević, usredsređuje na pitanje usamljenosti – svakodnevne, kulturne, čak metafizičke, u njenoj sledećoj drami Beograd-Berlin, motiv pustolovine/traganja usložnjava se i pojačava uvođenjem u “igru” kulturoloških uslovnosti: tako i smenjivanje empatije i ironije, kao autorkina značajna strategija, zahvata oblast dublju i složeniju nego što su opsesije i dileme urbane mladeži. U komadu Pomorandžina kora, pak, težnja za nesputanom i nekonvencionalnom istinom tela suočava se sa globalnom obmanom naše “post” civilizacije, te se težnja (junakinje) za slobodom podiže na ravan ubojite i istovremeno urnebesne, no nikad efemerne kritičke opservacije. Komad Ja ili neko drugi, nastao posredstvom inspiracije najneposrednijom “aktuelnom stvarnošću”, postaje za Maju Pelević poligon za uobličavanje krajnje univerzalnih motiva: odnos slobode i ropstva; relacije između (ličnog) prava na intimu i (društvenog) zahteva za “pristupačnošću saznanja”; smisao urođenog nagona, suočenog sa mesijanskom vizijom o popravljanju/usavršavanju. I, konačno, u pozadini (ili u temelju) svega navedenog: granice krhkosti Ja, kao izvora slobode Drugog (a najčešće i obrnuto). Bajkovito jednostavna – čita se: bajkovito poetična i bajkovito užasna – povest o otmici osmogodišnje devojčice, njenom decenijskom ropstvu i nimalo očekivanim posledicama oslobađanja – sugeriše nam, u isto vreme, gotovo svakim svojim prizorom, da je Ja “eksplodiralo” u svojoj egzistencijalnoj strepnji, obuhvativši (postmoderni) Svet; ali, kao nešto daleko jezivije, sugeriše nam i da se taj Svet, u imploziji (zebnje, paranoje, histerije i usamljenosti) preobrazio, sakrivajući se unutar vrtložnih strahova i nevinih aveti izgubljenog, no još uvek očajno prkosnog Ja-koje-je-neko-Drugi. I možda, upravo stoga, Ja koje nije izgubilo sposobnost da, u lutanju ka slobodi, prosanja ropstvo: Ako bih stigla do gore Pogledala bih u mesec I skočila preko Povukla bi me svetlost Maja Pelević se, na planu forme, u Leru opredeljuje za ironičnu (pokatkad i ciničnu) melodramu; u drami Beograd-Berlin reč je o pustolovnoj alegoriji, u kojoj fantastičnost stvarnih dilema pokreće, ali i prekida (dramsku) iluziju; Pomorandžina kora suočava čitaoca/gledaoca sa hibridom urnebesne parabole i košmarne balade, u kome fragmenti sveta plutaju u pobunjeničkim arterijama pobunjene telesnosti. Komad Ja ili neko drugi, pak, uobličava se kao jedna vrsta nihilističke simfonije. Motivacijski sklopovi Individue i Sveta se sudaraju, smenjuju, prepliću, rađaju jedno iz drugog poništavajući se – a iz takvih složenih umrežavanja rađa se forma kao trijumf dinamičnosti: Ona, On (Otmičar) i (Njena) porodica kreću se u zgusnutom rastvoru svetske histerije (čiji su nosioci “mediji”) i svetske paranoje i uskogrudosti (malograđanski kontekst junakinjinog susedstva). Struktura drame Ja ili neko drugi otkriva autorkine posmatračke, sa-učesničke i/li manipulatorske Horove i kao minuciozno postavljene “šavove” zapleta, ali i kao senovite, dvostruko (anti)iluzionističke aktere pripovesti o slobodi kao zadatoj klopci: Još malo I biće sve u redu Veruj u život! Veruj u nas! U toj klopci Sveta-koji-je-Ja, i proboje i ograničenja, sugeriše autorka, određuje u krajnjoj liniji sama individua: a ovaj postupak samokažnjavanja i samooslobađanja jeste u osnovi jedan isti fenomen. Ono što zovemo “rad vremena”, predočava nam se u komadu, nije ni izbliza samo relacija između “doba nevinosti”, surovog odrastanja, i ironičnogProviđenja ponovo osvojene slobode; nije čak ni razlika između stolećanasilja (doba u kome je junakinja oteta i zatočena) i stolećamanipulacije (era u kojoj je dotična oslobođena). Reč je, (od)uvek o čežnji – za slobodom? smislom? ljubavlju? – koja i tvoriirazgrađuje granicu između Ja i Drugog. Decenija koja simbolično protiče “tek” je obeležje krhkosti pozorišne “rampe”, kao i ranjivosti naših čežnji i racionalizacija. U tom smislu, anti-biblijska Junakinja Maje Pelević jeste suštinski protagonist postmoderne bajke – o tami u Lepotici i o lepoti u Zveri. Tačnije, ona je jedno od ubedljivih ovaploćenja Benjaminovog angelusa novus-a, anđela koji leti, leđima okrenut ka neizvesnim prazninama budućnosti, dok mu je pogled prikovan za ono što je minulo. No, dramska simfonija Maje Pelević ne bi bila ono što jeste – i što joj daje jedinstveni pečat – da nije jedne dodatne dileme, ili neizvesnosti: nije li taj vihor, što “našeg anđelčića” odnosi sve dalje od Izgubljenog Raja – tek mlitavi povetarac kojeg proizvodi najnoviji, superdizajnirani klima uređaj? Svetislav JOVANOV IZVODI IZ KRITIKA Autentično, izuzetno Polazeći od medijske vesti, realnog događaja kidnapovanja jedne devojčice, Maja Pelević je, po narudžbini SNP-a, napisala tekst „Ja ili neko drugi”. Reč je o fragmentarnom i poetičnom komadu koji žestoko izmiče tradicionalnim aristotelovskim principima komponovanja drame, donekle asocirajući na dela evropskih pisaca koji su eksperimentisali sa formom (Krimp, Kejn, Šimelfenig, Poleš). Predstava u režiji Kokana Mladenovića karakteristična je po brilijantnoj sintezi psihološkog realizma (likovi Nje i Njega), i uslovnosti (likovi Majke, Oca, Organa vlasti, članova Horova). Rezultat ovog spoja je naglašena emotivnost predstave, ali i transcendiranje značenja radnje na metaforički, arhetipski nivo. Marija Medenica markantno gradi lik kidnapovane devojčice, fražilne, usamljene i željne ljubavi. Boris Isaković igra otmičara, jasno oblikujući lik određen bitnom koegzistencijom lica i naličja: na površini je fin i vrlo brižan, što je maska koja skriva njegovu frustriranost, pervertiranost i agresivnost koje se ispoljavaju kada on izgubi kontrolu. Jasna Đuričić zaista impresivno igra devojčicinu majku, ekstremno teatralno, mehanički, stegnuto, ističući na taj način njenu zastrašujuću bezličnost i konformizam. U pojedinim scenama se njena igra pretapa u realizam putem kojeg glumica opipljivo izražava i jezivi bol zbog gubitka kćerke. Miroslav Fabri igra Oca, takođe stilizovano, koncentrišući se na deklarativno predstavljanje njegove rezigniranosti i odsutnosti. Ovom izvanrednom, totalno brehtovskom igrom, glumci od likova roditelja stvaraju univerzalne tipove, uzbudljive metaforičke figure koje rečito kritikuju činjenicu plastičnosti i iščašenosti odnosa između roditelja i dece. U predstavu su uključena i tri hora, Medija, Komšija i Savesnih građana, koji radnju komentarišu nizom floskula. Članovi horova nastupaju unisono, izrazito izveštačeno, što je veoma efektan način da se predstavi užasna zlonamernost vox populi, kao i tipična stereotipnost u razmišljanju. Izgled scene je referentan rediteljskom konceptu, u domenu je stilizovanog, pseudo-konfekcijskog pop-arta (Marija Kalabić). Muzika se, takođe, funkcionalno koristi: u pojedinim scenama naglašava tenziju, a u drugim, kada je patetično idilična pošto ima suprotan smisao od radnje koja se predstavlja, putem kontrasta ističe tragičnost događaja (kompozitor Irena Popović). U predstavu je integrisan i video-bim, kao i songovi, što sve zajedno indukuje vrlo intenzivno emotivno dejstvo. Nesporno pripadajući polju postdramskog pozorišta, dakle pozorišta koje deluje s one strane drame, u vremenu posle važenja paradigme drame (Leman), „Ja ili neko drugi” je izuzetna predstava, inspirativna na nivou forme, kao i na planu sadržaja. Tretirajući pitanja identiteta, slobode, funkcije masovnih medija itd, predstava „Ja ili neko drugi” autentično replicira na život u savremenom društvu, simulaciji neke iščezle stvarnosti, bodrijarovskoj pustinji znakova u kojoj se muvaju još samo utvare i senke. Ana TASIĆ, Politika, 14.05.2007. Zaborav života i smrti Melanholija i beskonačna tuga. I to je citat. Drama “Ja ili neko drugi” obiluje citatima, i dosledno aktuelnom događaju koji je bio povod ali ne i ishodište rada Maje Pelević, nabacuje masku zapadnjački trilerizovane priče o otmici i zatočeništvu, iz koje se rađa prava eterična poema o svetu, ljudima, onome što autorka locira kao vitalne institucije nakaradnog ustrojstva zapadne kulture – o Njoj i Njemu kao individuama u pokušaju, Majci i Ocu kao “stubovima” porodice, o Komšijama, Savesnim građanima, Medijima i Organima vlasti. More uopštavanja proširuje obim zahvata, jer ono čega se Maja Pelević s karakterističnom generacijskom drskošću prihvata jeste i intimno razračunavanje, presecanje globalnog stanja svesti u kojem od hipokrizije jedva da postoji mesto za emocije, bilo da se onematerijalizuju kroz (pro)nalaženje ili gubljenje smisla, (spo)znanja, ljubavi, ili, na kraju krajeva, čokolade. Autorka tako poseže za prefinjenim, a la Morison, ubijanjem roditelja i literarnim "torpedovanjem" mehanizama aktuelnog sveta, koji je zbog svojih (ne)sposobnosti (samo) u drami sukobljen s individualizacijom odrastajuće devojčice. Shodno poziciji izolovanosti kojom je uslovljen prebeg i u onostrano (zapravo “unustrano”), Maja Pelević se kroz svoje aktere rešava i religioznih nazora prepunih balasta, indirektno i paradoksalno i te kako krivih za patologiju savremenog društva. “Tada pogleda Bog sve što je stvorio, i gle, dobro beše veoma...”, vrhunski je pronalazak ironijskog otklona u latentni cinizam našeg glavnog junaka, koji je već i svojim uzrastom dovoljno tragičan i koji će voljom svog čuvara iz “raja” ipak dospeti u pakao džungle. Ona, devojčica koja sanja i postaje neka čudna barbika, svoju ”slobodu” skupo plaća, baš kao i On, zarazno ”perverzni matorac” - kidnaper, svetac – filozof i demon – pali anđeo, kog razara čežnja za vrtom s one strane dobra i zla. Majka i Otac, iako žrtve, samo su karikature poslovno-uobičajenog kretena i ambiciozne domaćice, kojima su novine i vaza zanimljivije od kćerke, jer je valjda i ona samo jedan deo pokućstva. I dalje od intimnog plana sve je klišeizirano, svi ostali ”likovi”: Komšije, Savesni građani, Mediji i Organi vlasti su sablasne utvare zaborava života i smrti. Amorfna masa, horovi ispražnjenih ljudi u plastificirajućoj simbiozi. Javni mediji, s velikim “J”, tu su zbog viših ciljeva od sudbine nekog drugog, ne-Ja pojedinca ili grupe; policija je poslovično nesposobna, a svima njima svesrdno pomažu «savesne» komšije i građani, iako autorka velikodušno i uporno poručuje uskraćujući slogan: “Vi nikada nećete znati šta se desilo iza tih zidova.” A svi smo mi Ja, Vi, ili bilo ko drugi. I svi imamo svoju glavu za putovanja... A upravo ovaj ton i izvlači režija Kokana Mladenovića, pokazujući da u delu “Ja ili neko drugi”, baš kao što i ime kaže, drama ne može da se smesti negde drugde. Na sceni nema mesta patnji i užasu, to pokušava da se izazove iz kontre, momentima teskobe, groteske, raspevanosti, satire, apsurda... Ne nasedajući na ”triler” varijantu, Mladenović je nameren da zidove ruši, da razotkriva i raskrinkava, da sve osim NJe i NJega ograniči u svakom smislu i ostavi da “blesave” u opštosti, površnosti i podrazumevanju. Ipak, reditelj se ograđuje od beskompromisno surove dvosmislenosti autorke, te koristi pretežno lirske boje odnosa žrtve i zločinca, dok obilato zaoštrava (anti)porodični plan Majke i Oca, odnosno monstruoznu bezosećajnost Medija, koji baš kao i Komšije i Savesni građani efektno funkcionišu i horski, i individualno (koreografija Olivere Kovačević-Crnjanski). (Ne)svesno propuštajući oprezno optimistični detalj s početka NJene priče: “Ja se osećam lepo kad pijem vino i pravim uspomene. I sećam se. I želim da se sećam...”, predstava najjače dejstvo ostvaruje upravo na planu saosećanja s razočaravajućom sudbinom (jednog) mladog (ženskog) bića. Kao da je tom planu celokupan realizatorski ansambl Srskog narodnog pozorišta pristupio izrazito posvećeno i s poštovanjem. Otud na prvom mestu u glumačkoj podeli treba istaći Mariju Medenicu (Ona), koja je uspela da se uklopi u koncept, i istakne, koncentrisanom i na momente razoružavajućom igrom junakinje. Sigurno da je u tome Marija Medenica imala svesrdnu podršku i okvir u glumi Borisa Isakovića (On), koji i pored minucioznosti svog izraza, kao lik ostaje nedorečen između generalizovanog sveta i vlastite posebnosti. Silom autorske volje posebna priča su hipnotisani, mehanički tragikomični Majka (Jasna Đuričić), žena čiji duh stanuje u karminu, ogledalu i čašici, i njen beskičmeni partner, Otac (Miroslav Fabri). Igor BURIĆ, Dnevnik, 27.03.2007. NAGRADE Festivali i gostovanja: - JDP, Beograd, 2007. - 52. Sterijino pozorje 2007. - BITEF Showcase, 2007. - 12. jugoslovenski pozorišni festival, Užice 2007. - Pozorišni maraton, Sombor 2007. - 22. Gavelline večeri, Zagreb 2007. - Sarajevo, 2008. - 58. festival Profesionalnih pozorišta Vojvodine 2008. Nagrade: - Jasna Đuričić - nagrada "Zoran Radmilović" za glumačku bravuru, koju dodeljuju TV novosti, na Sterijinom pozorju 2007. - Marija Medenica - nagrada iz fonda "Dara Darinka Čalenić" za najboljeg mladog glumca, na Sterijinom pozorju, 2007. - Marija Medenica - nagrada redakcije novosadskog lista Dnevnik, na Sterijinom pozorju, 2007. - Kokan Mladenović - nagrada za režiju na 12. jugoslovenskom pozorišnom festivalu, Užice 2007. - Boris Isaković - nagrada za najbolju mušku ulogu na 12. jugoslovenskom pozorišnom festivalu, Užice 2007. za predstave Ja ili neko drugi i Odumiranje - Marina Sremac - nagrada za kostimografiju na 12. jugoslovenskom pozorišnom festivalu, Užice 2007. - Marija Medenica - godišnja nagrada Sprskog narodnog pozorišta, 2008. - Boris Isaković - godišna nagrada Srpskog narodnog pozorišta za uloge u predstavama Ja ili neko drugi i Zverinjak, 2008. - Predstava JA ILI NEKO DRUGI - godišnja pohvala Srpskog narodnog pozorišta za najbolju predstavu u celini, 2008. - Predstava JA ILI NEKO DRUGI proglašena je za najbolju dramsku predstavu 58. festivala Profesionalnih pozorišta Vojvodine i dobila upkupno pet nagrada: za režiju - Kokan Mladenović, a za najbolja glumačka ostvarenja Boris Isaković, Marija Medenica i Jasna Đuričić. Festival je održan u Zrenjaninu od 14. do 20. aprila 2008.