Dušan Spasojević - Zverinjak

 

Reditelj BORIS LIJEŠEVIĆ Scenograf LjERKA HRIBAR Kostimograf BOJANA NIKITOVIĆ Lektor dr LjILjANA MRKIĆ-POPOVIĆ Muzika DRAGAN DAUTOVSKI Pomoćnik reditelja ANA ILIĆ Dizajn muzike MILAN JANČURIĆ Gost vokal ALEKSANDRA POPOVSKA Inspicijent Tibor Kiš Šaptač Nataša Barbir Majstor svetla Miroslav Čeman Majstor tona Dragan Kurjakov Predstava traje 1 sat i 30 minuta Premijera: 14. septembar 2007, scena “Pera Dobrinović”         U L O G E       Petar Boris Isaković Anđa Jasna Đuričić Strain Novak Bilbija Marija Aleksandra Pleskonjić-Ilić Vidan Stefan Trifunović Srna Marija Mitrović Tadija Dragomir Pešić Jovan Marko Savić Sreten Lukić Aleksandar Gajin Milisav Lukić Strahinja Bojović         DUŠAN SPASOJEVIĆ O AUTORU       Rođen 25. septembra 1980. u Valjevu. Osnovnu školu i gimnaziju završio u Valjevu. Upisao dramaturgiju (1999) na Akademiji umetnosti “Braća Karić”, u klasi profesora Siniše Kovačevića i diplomirao 2005. dramom Metak za sve. U okviru Projekta 3 “Nevinost” Srpskog narodnog pozorišta, u martu 2004. javno čitan dramski tekst Zverinjak (pod naslovom: Zločin nad divljim zverima), a u maju iste godine, na festivalu Northern Exposure, u West Yorkshire Playhouse u Lidsu, čitani fragmenti komada Odumiranje. Na sceni Ateljea 212, 7. decembra 2006, praizvedena je drama Odumiranje, u režiji Egona Savina. Predstava je, tokom 2007, prikazana na Svečanostima “Milivoje Živanović” u Požarevcu (Statua “Milivoje Živanović” Borisu Isakoviću, za ulogu Strahinje), na Međunarodnom festivalu malih scena u Rijeci (Nagrada publike za najbolju predstavu i Nagrada Borisu Isakoviću za najboljeg glumca), na “Joakimfestu” u Kragujevcu (Nagrade “Joakim Vujić” za dramski tekst i za najboljeg glumca Borisu Isakoviću) i na 52. Sterijinom pozorju (Sterijine nagrade za najbolje glumce Dari Džokić i Borisu Isakoviću i Nagrada za najboljeg mladog glumca, iz Fonda “Dara Čalenić”, Igoru Đorđeviću i Sterijina nagrada Okruglog stola kritike za predstavu). Zverinjak je drugi komad Dušana Spasojevića praizveden na sceni profesionalnog pozorišta. Po porudžbini Grada teatra Budva, piše komad o Bogoboju Rucoviću, glumcu Beogradskog narodnog pozorišta s početka 20. veka.         DUŠAN SPASOJEVIĆ - DRAMSKI PISAC O AUTORU       Zašto ne reći odmah: izuzetan dramski talenat koji svako pozorište može samo da priželjkuje, a mudro pozorište ima privilegiju i da ga podrži. Napisao je tragediju Odumiranje (Atelje 212, režija Egon Savin, sezona 2006/07: tri Sterijine nagrade glumcima: Dari Džokić, Igoru Đorđeviću i Borisu Isakoviću koji je dobio i Nagradu na Međunarodnom festivalu malih scena u Rijeci, Statuu “Milivoje Živanović” u Požarevcu, Nagradu “Joakim Vujić” u Kragujevcu. Predstava je dobila Sterijinu nagradu okruglog stola kritike i Nagradu publike na Međunarodnom festivalu malih scena u Rijeci. Pisac je nagrađen Nagradom “Joakim Vujić” na Festivalu u Kragujevcu). Lep doček debitanta! Nekome se učinilo da je komad kratak, ali Spasojević dobro oseća da dužina raspline tragediju, a za njega ona ima biti kao udar groma. Stajner je smatrao da je tragedija posle Dahaua nemogućna, a bez bogova koji unose smutnju. Zaboravio je da to ljudi rade surovije jedni drugima. Sada Dušana Spasojevića čeka premijera druge njegove drame Zverinjak u režiji Borisa Liješevića u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Veruje se da dramski pisac drugom dramom polaže pravi ispit. Spasojević u Zverinjaku koristi brehtijanski fragmentarni postupak, škrtost naracije za razliku od raspričanih drama, žive likove koji govore samo kad moraju, prećute ili nedoreknu sve što se podrazumeva. Linija radnje u njegovoj drami je dramaturška magistrala, koja ostavlja dovoljno mesta rediteljskoj i glumačkoj nadgradnji a, što je još važnije, gledalačkim asocijacijama i mašti koje upošljava odgonetanjem i prepoznavanjem čitljivih i skrivenih postupaka i motivacija. Tim prosedeom postiže tenziju visokog kvaliteta, koju ume i da odloži bez bojazni da će izgubiti pažnju gledališta. Dušan Spasojević nije odrastao na bajkama, niti se dramaturgiji običavao na soap-operama i TV serijama; njega zanima živ, neposredan susret s publikom, jezik drame i struktura. Iako mlađan, pisac sa zrelom radoznalošću i razumevanjem zagleda u raseline života, pune ljudskih opačina koje nadmašuju one zverinje. Ono što bi valjalo poželeti Dušanu Spasojeviću, to je da se što pre opremi humorom, da ga tama ne zaslepi. Humor daje reljef i najcrnjim istinama. Uostalom, on uči od najboljih pisaca i zna da i Čehov, kad mu ponestane svetlih vidika, posegne za šalama („Bravo Silva za oktavu niže“ – Galeb) ili Beket (Krojačeve muke s turom na pantalonama) kad mu dojadi jednobojno sivilo. Spasojević bi u skladu sa svojom stihijnom prirodom svoj posed valjalo da potraži u crnom humoru i groteski. Treća njegova drama Metak za sve je na tom tragu. Topos je urbano potpalublje našeg metropolskog broda ludaka. Nevine žrtve Zverinjaka Spasojević rešava u nadrealnom ključu koji bi da ukine svaku nadu u povratak razumu i razumevanju. U Zverinjaku postoji epilog. Odavno toga nije bilo. Čemu Spasojeviću služi ta forma? Svakako, ne da bi mladoj generaciji odrasloj u zverinjaku ponudio happy end. Iz tog vrela naivnosti ovaj pisac ne zahvata! On zna da je zverinjak žilav, da se ne predaje lako, a mlađarija odrasla u njemu samo otkriva nove pejzaže zverinjaka. Zna se kud je otišla i kako je završila bosanska borovina i čamovina. Zverinjak se samo podmladio: “Oj, Drino, vodo ladna...!” Pisac opominje, upozorava i tu je njegovoj moći i nemoći kraj. Ostalo je na nama. Dušane Spasojeviću samo vredno napred! Ognjenka MILIĆEVIĆ         POTOP REČ REDITELjA       “A zemlja se pokvari pred Bogom, i napuni se bezakonja. I pogleda Bog na zemlju, a ona beše pokvarena, jer svako telo pokvari put svoj na zemlji. I reče Bog Noju: “Kraj svakome telu dođe preda me, jer napuniše zemlju bezakonja, i evo hoću da ih zatrem sa zemljom” … riječi su kojima Bog na zemlju šalje potop.” U „pretpotopskom“ stanju zatičemo i svijet koji Dušan Spasojević gradi dramom Zverinjak. Kod njega nije potrebno da Bog potopom zatre ljude, oni se zatiru sami, a potop je u njima. Kako upoznajemo stanovnike Zverinjaka, s njihovim problemima, ranama i dilemama, shvatamo zašto tako postupaju i počinjemo da ih razumijemo. Ali onda logično proizilazi pitanje: nismo li i mi sami pred novim potopom! Ili, možda, već i usred njega! Boris LIJEŠEVIĆ         BORIS LIJEŠEVIĆ O REDITELjU       Rođen u Beogradu 1976. Osnovnu školu i gimnaziju završio u Budvi. 1999. apsolvirao na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na Grupi za srpsku književnost i jezik 2004. diplomirao na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, na Odseku za intermedijalnu režiju,  u klasi profesora Bore Draškovića. Kao asistent režije radio sa Jagošem Markovićem, Borom Draškovićem, Ljuboslavom Majerom, Omarom Abu el Rubom, Tomijem Janežičem... Od 2004. stalno zaposlen kao asistent na Katedri za intermedijalnu režiju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Piše za časopis Stanje stvari i Pozorište. Živi i radi između Beograda, Novog Sada i Budve. Režije: U kulisama duše (Nikolaj Jevrejinov), Teatar Promena, Akademija umetnosti, Novi Sad; Feniks (Kristofer Fraj), Teatar Promena, Akademija umetnosti, Novi Sad; Dva viteza iz Verone (Viljem Šekspir), Amatersko pozorište Zmaj, Irig; Opštinsko dete (Branislav Nušić), Narodno pozorište Kikinda; Beograd London (Fedor Šili) u okviru projekta “Beogradske priče 04”, SKC, Beograd; Prisustvo (Dejvid Harover) Atelje 212; Greta, stranica 89 (Luc Hibner) Srpsko narodno pozorište; Dragi tata (Milena Bogavac) Jugoslovensko dramsko pozorište; Osvrni se u gnevu (Džon Ozborn) Narodno pozorište, Beograd i Centar za oblikovanje vremena, Pančevo. Autor filmova: Gvozdeni krst, prema istoimenoj noveli Hajnera Milera; Luka dokumentarni film         LjERKA HRIBAR O SCENOGRAFU       Rođena 1978. u Rijeci, diplomirala na Akademiji lepih umetnosti u Veneciji (Odsek pozorišne scenografije), 2001. U sklopu poslediplomskih studija na Odseku za scenski dizajn Univerziteta umetnosti u Beogradu, tokom 2006. studijski je boravila tri meseca na Univerzitetu Stanford (Kalifornija, SAD) specijalizirajući light design. Bila je scenograf i kostimograf u projektima HNK Ivana pl. Zajca, Rijeka, HNK Osijek, HKD teatar, Rijeka,  Teatra &td, Zagreb, Teatra “Knap” na Peščenici, Zagreb, BITEF teatra, Beograd, SKC, Beograd, Ateljea 212, Beograd, Stanford University Drama Dept, Prosser Studio, HKD Teatra, Rijeka, koje su, pored ostalih, potpisivali reditelji: Jagoš Marković, Marin Lukanović, Samo M. Strelec, Lary Zappia, Robert Raponja, Jelena Bogavac, Boris Liješević... U Srpskom narodnom pozorištu, bila je scenograf u predstavi Povratak Kazanove Artura Šniclera, u režiji Ane Tomović, u sezoni 2006/07         BOJANA NIKITOVIĆ O KOSTIMOGRAFU       Rođena je 25. maja 1965. u Beogradu. Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu završila 1989. Bila je kostimograf u više od stotinu predstava u pozorištima nekadašnje Jugoslavije, u domaćim televizijskim igranim projektima, u domaćim i inostranim filmovima. U pozorištu, najčešće je bila saradnik reditelja Dejana Mijača i Egona Savina, a radila je i s Milanom Karadžićem, Jagošem Markovićem, Nebojšom Bradićem, Borom Draškovićem... Potpisala je desetak kostimografija u filmovima italijanske i, kao asistent, dve u filmovima američke produkcije. Svetsku promociju doneo joj je rad na filmu Marija Antoaneta Sofije Kopole, u kojem je Bojana Nikitović bila asistent kostimografkinje Milene Kanonero (Oskar 2007. za kostim). Na Fakultetu je proglašena studentom generacije, a tokom profesionalnog rada »sakupila« je niz značajnih priznanja: tri Sterijine nagrade, Nagradu Yustata na Bijenalu scenskog dizajna 1997, Godišnje nagrade beogradskog Narodnog pozorišta i Jugoslovenskog dramskog pozorišta, nagradu na Međunarodnom trijenalu pozorišne scenografije i kostimografije u Novom Sadu...         DRAGAN DAUTOVSKI O KOMPOZITORU       Dragan Dautovski je rođen 1957. u Rusinovu, kod Berova, u Makedoniji. Na Univerzitetu Sv. Ćirila i Metodija u Skoplju završio je muzičku teoriju 1984, gde danas podučava narodne instrumente: kaval, gajde i tamburu. Profesor je na Fakultetu muzičkih umetnosti u Skoplju. Dautovski muzicira majstorski, na više od dvadeset vrsta tradicionalnih instrumenata. Njegov rad obeležava početak druge renesanse makedonskih tradicionalnih muzičkih formi. On podržava, neguje i čuva makedonski folklor i njegove posebnosti, upija tradicionalne vrednosti i upliće ih u moderne muzičke tendencije. Napisao je mnogo kompozicija za različite instrumentalne i vokalne izvođače, kao i za orkestre i odsvirao mnoge deonice narodnih instrumenata u saradnji s muzičarima iz Makedonije i sveta. Godine 1992. osnovao je orkestar “Mile Kolarovski”, a 1995. “DD Sintezis” koji istražuje makedonski folk i na-rodnu riznicu. Učestvovao je u stvaranju i snimanju muzike za film Pre kiše. Osnivač je Kvarteta Dragan Dautovski, u kojem su, pored njega, i Aleksandra Popovska (vokal, tamburin), Ratko Dautovski (djembe, bongos, tarabuka) i Bajsa Arifovska  (kaval, druga tambura, shakers, bels).         Projekat 3 Srpskog narodnog pozorišta u sezoni 2007/2008. PROJEKAT 3       Još kada je u Srpskom narodnom pozorištu, s jeseni 2003, nastala ideja o pokretanju Projekta 3 kao vid konkretne podrške mladim dramskim piscima i njihovim (neizvedenim) komadima koji će prolaziti kroz “filtere” naknadnih dorada u atmosferi dramaturško-rediteljskih radionica, baš kao i rediteljima mlađe generacije koji će te drame i postaviti na scene SNP-a, Pozorište je odmah jasno stavilo do znanja da je spremno da ubuduće neprestano modifikuje koncept Projekta. Prve godine, marta 2004, Projekat 3 je bio organizovan kao jednonedeljni festival s tri premijere i nekoliko javnih čitanja drama veoma mladih autora. Sledeće sezone je u okviru Projekta, takođe u festivalskoj formi, izvedeno pet komada – tri premijere od kojih je jedna omnibus-predstava sastavljena od tri jednočinke. U okviru trećeg izdanja Projekta 3, Srpsko narodno pozorište je odigralo dve premijere – dramsku, komada Milene Marković Nahod Simeon, i opersku – Pokondirena tikva Jovana Sterije Popovića, na muziku Mihovila Logara. Treća planirana premijera – koreodrama Rodoljupci, po Steriji, a u režiji Sonje Vukićević, nažalost je izostala. Ove sezone Projekat 3 će imati jedno izvođenje – komada Zverinjak Dušana Spasojevića i dva javna čitanja dramskih tekstova čiji izbor je u toku, a prezentacija će biti na proleće 2008. godine. Aleksandar MILOSAVLjEVIĆ         KRITIKA       LICE ZLA Radnja komada Zverinjak smeštena je usred prazne, opustele šume, u kojoj odavno nema zveri. Njihovo mesto zauzeli su ljudi koji se ponašaju mnogo gore od bivših prirodnih stanovnika tog staništa, te se naslov ovok komada uopšte ne odnosi na životinje. Mladi dramski pisac Dušan Spasojević, koji je ovom dramom prebrodio sindrom drugog komada, u ovoj priči nastavlja da istražuje i na određeni način proširuje specifičan tematski krug kojim se bavi. Spasojevićeva tema je, naime, selo, njegovi surovi i dozlaboga nepristupačni ljudi, gorštaci pojednostavljenih reakcija i doživljaja, ljudi skloni biranju prečice, bilo dok idu kroz šumu ili tokom svojih teških, i od muke sazdanih života. U njegovim komadima sreća nije moguća i srećni ljudi ne postoje. Čak i kada se dvoje ljudi zbliže, oni ostaju zagledani u svoju prošlost. Glavni junak Spasojevićevog zverinjaka Petar čovek je širokog srca i preke naravi, koji se nakon desetogodišnje robije zbog ubistva u samoodbrani vraća kući. Život mu, međutim, ne dozvoljava da načini nijedan slobodan korak. On prvog dana slobode spasava sigurne smrti ćerku upravo onog čoveka čijeg sina je ubio. I tako nastvlja svoj život tamo gde je za trenutak bio stao, usred zverinjaka, uhvaćen u koštac sa podlom svetinom predvođenom Strainom, najsurovijim od svih stanovnika tog staništa, kome gubitak sina dodatno muti razum. Takozvani poetski realizam, kome najviše pripada Spasojevićev komad, reditlj Boris Liješević pomera u pravcu neke vrste svedenije interpretacije, koja omogućava da ova priča o zlu kao takvom dobije konkretno ime. I da lice zla bude suočeno sa sobom, čak i u okolnostima koje ne poznaju suptilnosti, usred zverinjaka kome pripada. Zahvaljujući nadahnutoj igri Borisa Isakovića, ekspresivno naturalističkoj igri, snage omanjeg zemljotresa, Novaka Bilbije ili sitnom plesu emocija Jasne Đuričić, u ulozi nasilno oslepele Petrove devojke Anđe – ova predstava isključuje mogućnost ravnodušnog prijema. Ona je takva zahvaljujući i nadahnutoj igri celokupnog ansambla SNP-a, scenografiji Ljerke Hribar ili muzici Dragana Dautovskog i realističnim kostimima Bojane Nikitović. Željko JOVANOVIĆ, Blic, 6. mart 2008. BALKANSKI ZVERINjAK Dušan Spasojević je mlad momak, ali razume ono za šta su, obično, godine i godine potrebne. Istina, mnogima ni godine ne pomažu. A primedbe su mu stavljane, posle prve drame Odumiranje, zašto piše o zlu, zašto o nekoj tamo davnoj Srbiji. Dušan Spasojević piše o duši Srbije, proničući u njenu suštinu pre nego što se razmilela po gradovima, pre nego što se našminkala i obukla za medije. Ognjište mu ne služi za kičerantsku podlogu u razglabanju novih, a uvek istih starih mitova, već za povratak na početak, kao golu scenu na kojoj nastupaju nesporazumi, strahovi, inat i mržnja. Odakle je počelo? Iz kuće, tog uzgajališta mržnje, pa nabujalo preko plota, u komšijsko dvorište. Odumiranje je ostalo unutar zidova kuće, Zverinjak je pokrio čitavo selo. Nekada davno, pala je krv. Žeđ za osvetom, koja je natkrilila čitav univerzum za neke likove, samo je stvorila plodno tle za lopove i mafijaše, i koji su jedini pobednici. Kako nekad, tako i danas. Naravno, i na ovakvom mestu postoji drugi put, put mladosti i čistote, u ljubav i razumevanje. Dramu čistu i oštru kao grčka tragedija, Boris Liješević režira tačno, sa potpunim razumevanjem, smeštajući je na golu scenu punu posečenih stabala, u polumrak, držeći većim delom sve likove na sceni, kao u polusnu. A glumci, kao da su jedva dočekali da odigraju sopstvenu muku, fascinantni Boris Isaković, Jasna Đuričić, Novak Bilbija, Aleksandra Pleskonjić-Ilić, Stefan Trifunović, Marija Mitrović, Dragomir Pešić, Marko Savić, Aleksandar Gajin i Strahinja Bojović. Aleksandra GLOVACKI, Večernje novosti, 5. mart 2008. DOBAR, LOŠ I ZAO Dovoljno je samo pogledati genezu naslova – Zločin nad divljim zverima, pa Zverinjak – i jasno je da su ljudi jedine zveri o kojima je reč u novoj predstavi Srpskog narodnog pozorišta, otvarajućoj ove sezone. Zverinjak Dušana Spasojevića, u režiji Borisa Liješevića, priča je o mračnom vilajetu, u čijem zaboravu danju vlada zakon jačeg, a noću tumaraju duhovi. Zverinjak je divljina u kojoj surove okolnosti nedre surove ljude. Njihova osuđenost na propast preispituje se novom generacijom, stasalom na starim gresima, za koju je nevolja što su im roditelji u nasleđe ostavili stratište. Pravo poprište vesterna, sukoba (nekad) dobrih i (uvek) loših momaka naoružanih do zuba. Ako je Odumiranje mladi Spasojević pisao teškom rukom, čekićem, o sukobu generacija u Zverinjaku, svojoj drugoj drami još iz studentskih dana, piše crnom. I belom. Kao strip. Do punog izražaja ponovo dolazi maestralna lakoća dijaloga, strukturalna preciznost, odlična distinkcija likova i kristalna nit radnje. Talenat je definitivno otkriven u drami Odumiranje (Atelje 212, 2006), a sada ponovo potvrđen. Njegova autentičnost u kreiranju jezika i sveta svojih junaka nadasve je uverljiva, čak i zabavna. Divlji Zapad, pak, samo zgodna paralela da bi se dezorijentisali u vremenu, što nije ni malo teško s obzirom da je reč o Srbiji. Za razliku od vesterna, gde su loši jednostavno loši, a dobri ne vijaju pare, nego devojku, Spasojević koristi jedan zgodan dramski postupak, te u njegovoj storiji niko (više) nije dobar. Možda deca. Ali, to se ne zna, i pored na oko srećnog završetka. I najmanji lik ima svoje duboko egzistencijalno zašto/zato. Baš kao i reditelj Liješević koji čini se smrtno ozbiljan, ovu dramu začinjava psihološki, a ne akciono. Svestan zavodljive površine nacionalne tematike koja svetlost lako prelama na hiljade načina, uglavnom deprimirajući svojom ekspozicijom, Liješević (opet lako) zaustavlja trenutak zloslućenja, i kao po kazni dopušta stajanje u mestu. Time se fokus pomera na unutrašnji glas likova, njihovu sudbinu, na arhetipske motive dobra i zla, s kojim barata njihova nemoćna savest, a upravlja svemoćna priroda stvari. Tragedija je onda potresan, ali i srećan sticaj okolnosti u kojima neminovno, i tautološki, sve nastaje i sve propada. Tako i njen kraj, ako ne srećan, ipak postaje sreća, dajući bar tračak nade da će večni ciklus jednom naterati i prave zveri da se vrate. Ako reditelj ne nudi izvesnost, svakako da omogućava katarzičnost, ospoljenu najviše kroz vanredne glumačke veštine ekipe predstave. Zahvaljujući sporom, kompleksnom ritmu, svako ima trenutak da se pokaže. Dok mladi – Stefan Trifunović (Vidan), Marija Mitrović (Srna) i Marko Savić (Jovan) – obilato koriste šarm da bi ostvarili koloritne uloge dece zabludelih seljana, oni stariji – Boris Isaković (Petar), Jasna Đuričić (Anđa), Novak Bilbija (Strain), Aleksandra Pleskonjić-Ilić (Marija), Aleksandar Gajin (Sreten Lukić) i Strahinja Bojović (Milisav Lukić) ulažu maksimalne doze realizma kako bi minimalizovanjem glume postigli što veću saosećajnost gledalaca, držeći ih vezane u vatri sopstvenog nestajanja s pozornice nakaradno i nesrećno vođenog života. Otvaranje scene uz ne baš najtačnije tempiran dizajn svetla i pored orijentacije ka tami i očiglednom bespuću (scenografija Ljerke Hribar) ne pruža pomoć klaustrofobičnoj zarobljenosti aktera, koliko artificijelno polariše prostor odigravanja radnje. Kostimi Bojane Nikitović su pravi, stvarni odevni predmeti srpskog seljaka, baš kao što je i muzika Dragana Dautovskog stvarni, čudesno uhvaćeni eho visova i ponora planina Balkana. Igor BURIĆ, Dnevnik, 17. septembar 2007.