Ivan Aleksandrovič Gončarov - Tužna komedija

 

Po romanu Oblomov I. A. Gončarova Dramatizacija, režija i izbor muzike* EGON SAVIN Jezička adaptacija i scenski govor dr LJILJANA MRKIĆ-POPOVIĆ Scenograf GEROSLAV ZARIĆ Kostimograf BOJANA NIKITOVIĆ Pomoćnik režije Jelena Antonijević Asistent reditelja Strahinja Bojović Montaža tona Dragan Kurjakov Postavka svetla Miroslav Čeman Inspicijent Tibor Kiš Šaptač Snežana Kovačević * Phillip Glass: Chronos Quartet Bellini: Norma - Maria Callas Predstava traje oko dva sata s pauzom Premijera: 5. novembar 2004, scena "Pera Dobrinović"

 

U L O G E       Ilija Jugoslav Krajnov Zaharije Rade Kojadinović Olga Sanja Ristić Krajnov Andrija Dragan Kojić Jelka Gordana Đurđević-Dimić Sopran Etel Koči Korepetitor Ivan Marković Deca Maša Gajin Jovan Šijački         IDEALIZAM I SKEPSA REČ REDITELJA         Oblomov zapravo, iako toga nije svestan, postavlja jedno esencijalno pitanje sveta i čovekovog opstanka u njemu. Ne samo kako živimo, nego - zašto živimo? Možda je odustajanje od nametnutih modela put ka sreći. Oblomov nije bio srećan jer nije osvestio svoju nemoć. On se protiv nje borio koliko je mogao. Ali oblomovština svesno odbacuje Uspeh i svesno bira svoj oblomovski život. To je subverzivni, anticivilizacijski čin samouništenja kroz pokušaj pasivnog oduhovljenja života. Idealizam i skepsa istovremeno. Pasivnost radi intenzivnijeg doživljaja sebe i sveta. Odbacivanje braka radi večne ljubavi. Uspeh je za oblomovštinu isto što i promašen i proćerdan život na glupe obaveze oko posla, novca, braka i slično. Oblomovština neće da glasa, oni neće ni ličnu kartu, oblomovština neće da radi, da gine, da se razmnožava niti ponižava; neće da uči niti oponaša, oblomovština ne želi ni vizu da izvadi ni da putuje, oblomovština samo hoće da se pritaji i sanjari, da osluškuje život u sebi, a ne oko sebe, ona hoće da oseti vreme koje leti i da se polako gasi. Ima u ovoj pojavi toliko ljudskosti, istine, toliko dirljive pesničke istine, da se čini da je oblomovština metafora ljudskosti. Jadni dobri Oblomov nije video koliko je plemenit. Znali su to Zahar i Agafja. A Štolc i Olga nisu imali tu veliku i plemenitu dušu, nesvesno, smetala im je tolika plemenitost, iritirala ih je njegova posebnost, iskrenost i beskonačna ljubav. Uništili su ga dobrim namerama, visokim zahtevima i ljubavnim ponudama. Surovim životnim izazovima. Tek mnogo godina kasnije, kad su stekli i moć i novac i jedno i drugo i decu, osetili su prazninu srca i duše - i setili se Oblomova, možda jedinog čoveka koji ih i dalje neizmerno voli, iako su se sa njim grubo poigrali i za ceo život ga unesrećili. I sada, gotovo u poslednjem času, u velikoj samoći i kajanju, oboje žele Oblomova za sebe. Olga tek sada voli Oblomova, pošto je izrodila decu Štolcu. A Štolc ne može osetiti svoju moć, ako pored sebe nema Oblomova koji mu se divi, koji ga obožava, koji mu zavidi. Ali sada je kasno, Oblomov zna da mu je kraj blizu. Grize ga savest zbog pogrešnog i promašenog života, on će sebi i svojoj domaćici oduzeti sina Andreja i dati ga prijatelju i njegovoj ženi da ga odgoje kako treba, da bude moćan, bogat, zdrav i uspešan kao svi normalni svetski ljudi. Oblomov je umro u strašnoj zabludi - da treba svoje dete da sačuva od majčine ljubavi, Zaharove topline i svoje nežnosti i osetljivosti. Umro je u uverenju da se toga treba stideti. Strašan, smešan i psihološki zamršen siže. Siže koji iznad pitanja kako živimo, postavlja pitanje: A zašto živeti ? Egon SAVIN         SVEDOČANSTVO O MENTALITETU O DELU         Naizgled, Oblomov Egona Savina ne razlikuje se od Gončarovljevog. Isto je tako mek i zapušten, na sličan način odustaje od života, uronjen u svoju stvarnost koja pokatkad neodoljivo podseća na beketovske praznine. No, u ovoj oblomovljevskoj pustoši, Savin razaznaje prostor za delikatne igre, za formiranje fine dramske strukture ispunjene tenzijama različitih provenijencija: od sistema samoobmanjivanja karakterističnog za glavnog junaka, kojeg autor dramatizacije i reditelj predstave tretira kao potencijal za gradnju specifične, diskretne komike, preko složenih odnosa koji se uspostavljaju između Oblomova i ostalih aktera komada, pa do dramskih naboja koji proističu iz društvenog konteksta u kojem je nastao roman Gončarova, te vremena i konkretnog prostora kojima pripada Savinova predstava. Otuda ovog Oblomova valja, između ostalog, uz uvažavanje svih tokova koji postoje kod Gončarova, razumeti i kao ''vojvođansku priču'', kao pokušaj svedočanstva o mentalitetu formiranom na iskustvima svesti da je život na ovim prostorima vazda bivao određen intervencijama sa strane, od geopolitičke konstelacije odnosa između velikih sila, pa do intervencija geometara Marije Terezije, od komšijskih buna s one strane Dunava, do konkretne multietničke i multikonfesionalne stvarnosti koja iziskuje posebnu vrstu delikatnosti. Svi ti elementi dovode do formiranja specifične građanske svesti jednog podneblja koja se manifestuje odustajanjem od prava na slobodu, a u krajnjoj instanci i od života samog. U Oblomovljevoj potrebi da bude drugačiji, da ne liči ni na koga, da se ne uklopi, ostane na margini, između ostalog prepoznajemo i vojvođansku potrebu za očuvanjem vlastite privatnosti, čija krajnja konsekvenca je prepuštanje sveta i određivanja svetskih tokova - drugima, onima koji su spremni da poveruju u jednu od osnovnih iluzija života: da je moguće promeniti svet i da, uprkos svim viševekovnim iskustvima života na ovim prostorima, ipak ima smisla angažovati se na ostvarenju tog projekta. Briljantna i efektna jezička adaptacija Ljiljane Mrkić Popović, koja zadire u samu suštinu dramaturškog prosedea ove dramatizacije, samo potvrđuje dobro poznatu istinu da jezik odražava način mišljenja, da je izraz pogleda na svet, shvatanja života. Jer, iza debelih naslaga finog Gončarovljevog romanesknog tkiva, koje u dubljim slojevima iščitavamo i kao oštro polemičko štivo namenjeno savremenicima, i delikatnog Savinovog dramaturškog razigravanja te polemičke teme na mnogo opštijem planu, lišenom neposredne političke i ideološke dimenzije slutimo, dakle, i spori, mirni, uspavljujući ritam vojvođanske svakodnevice . Aleksandar MILOSAVLJEVIĆ

 

			POVRATAK SUVIŠNOG ČOVEKA
	O DELU

 

	Roman Oblomov Ivana Aleksandroviča Gončarova javlja se u svom vremenu kao savremena literatura druge polovine devetnaestog veka. Situirana u rusko društvo toga doba priča tretira fenomen ''suvišnog čoveka'' kroz sudbinu glavnog junaka Ilje Iljiča Oblomova. Kriticizam sa kojim su ''napredni'' ali ne uvek i mudri tumači literarnih dela, kao isključivo društveno i politički inspirisanih akcija pristupali Oblomovu, reducira impozantnu psihološku studiju likova i svojevrsnu proznu magistralu o vremenu i prilikama onog doba u Rusiji na povest o ''društveno nekorisnom pojedincu''. Istinska veličina Oblomova preživljava do današnjih dana svojim najzastrašujućim tonom - kao jednolični zvuk uzbune za sveopštu opasnost od nadolaženja civilizacije ''suvišnih ljudi''. Prepoznavanje je neizbežno i višestruko moguće. Ovo je samo jedna od mogućih verzija scenskog uprizorenja Oblomova koja već svojim naslovom preispituje literarni žanr originala - istovremeno otvarajući široko polje za zamišljanje ''Oblomova'' i u drugim dramatizacijama, drugim žanrovima. Zavaravujići osećaj da su neke epohe više a druge manje blagonaklone prema ''suvišnim pojedincima'' konačno nestaje u sadašnjosti koja i nije ništa drugo do večnost merena ljudskom jedinicom. Danas je Ilja Iljič stotinupedeset godina stariji od trenutka kad je prvi put ugledao Olgu, ušuškan u tehnološku, deprimirajuću udobnost koja se od ''onda'' do danas podrazumevajuće menjala u hiljadama svojih sitnih detalja ne bi li ''napredovala''. Čak i kada bi pokušao da konačno ustane i krene da potraži lek za svoju bolest, kada bi od ''suvišnog čoveka'' pokušao da postane ''aktivni suvišni čovek'', Ilja Iljič bi se teško dao prepoznati u masi sličnih. Nema ni potrebe. Lek ne postoji. Svako živ ima svoju Oblomovku. Mesto na kojem je već živeo i umro. Uglješa ŠAJTINAC, dramaturg SNP-a

 

	IZVODI IZ KRITIKA

 

	OSTALO JE ĆUTANJE Zašto sam, gledajući Tužnu komediju Egona Savina, ovih dana u Srpskm narodnom pozorištu, tako intenzivno osećala Beketovo prisustvo? Možda zato što sam čitajući tek izašle Brukove memoare, naišla na rečenicu koja je osvestila ono što, godinama već, intuitivno osećam: nema više pravog Lira ako reditelj nije svestan da je napisana drama Čekajući Godoa! I, evo Egona Savina - a ko bi to drugi bio među našim aktivnim rediteljima? - da na primeru Gončarovljevog Oblomova dokaže tačnost Brukovih zapažanja. Najpre uočavamo prostor za igru: nekako prazan, čistih linija, nepomerljiv. Geroslav Zarić precizno prati Savinovu ideju i nudi prostor na kojem će tužni beketovski klovnovi - svako na svoj način, batrgajući se između činjenja i nečinjenja u traganju za smislom života - čekati... čekati... Taj Godo je najveća i najbolje čuvana tajna ovoga sveta? Zasnovana na izoštrenim kontrapunktima: pasivnost - delanje: subverzivno - površinsko; unutrašnje - spoljašnje; kontemplacija - uspeh/progres; odabrani - nametnuti model života, dramatizacija romana Oblomov Egona Savina (Pod naslovom Tužna komedija) čini još jedan otklon od originala: radnja je smeštena u vojvođanski (građanski) milje (izvanredna jezička adaptacija Ljiljane Mrkić-Popović) u kojem je "oblomovština" - čitaj: neverica u mogućnost promene i uticaja pojedinca na istorijske tokove - tipična, pri tom ontološka, a nikako ideološka, pojava a ne izuzetak. /.../ Ko je, dakle, njegov Oblomov kojeg tako sugestivno, zrelo, iznijansirano tumači Jugoslav Krajnov? Oblomov je - mada može da zvuči i paradoksalno - čovek izbora. Onoliko koliko je, da parafraziram Fihtea, izbor sam - čovek. Oblomov je neko ko se pita i sumnja, neko kome se banalnost svakodnevice poprilično gadi i koji utočište pronalazi u stanju u kojem um miruje, duša spava... A ljubav? Zašto je "potrošiti" ostvarenjem, kad neostvarena može večno da traje? I sva ta pitanja i sumnje, dileme i odustajanja, delikatno i s elegancijom bez napora, ostvaruje u liku Ilije, Jugoslav Krajnov. Olga Nade Šargin je nosilc vitlnosti, predstavnik onog drugog sveta u kojem vladaju zadati principi uspeha/progresa. Ona se ne pita, ona jeste. I njena ljubav nema upitnika. Nada Šargin vrlo postepeno, uzdržanim emocijama koje, ipak, provale u trenutku rastanka (potresna i s pravom merom odigrana scena) gradi lik Olge. I, pri tom, tako lepo i značenjski podvučeno, nosi predivan kostim Bojane Nikitović. Tumačeći Štolca, lik klišea sredstvima izvan klišea, Dragan Kojić je (ne prvi put) dokazao da je neopravdano zapostavljen u ansamblu Srpskog narodnog pozorišta, Rade Kojadinović kao Zahar uneo je plemeniti patos i malo tužnog humora u ovaj lik, dok je Gordana Đurđević-Dimić u ulozi Julke ostvarila istinsku glumačku bravuru. Hodom, načinom govora, čitavom glasovnom i telesnom impostacijom, ona je poput igračice na žici ispod koje vreba ponor karikature, tako sigurno, tako ekvilibristički, da vam naprosto isteruje dah. Treba je videti kako briše patos kao da celog života samo to radi ili kako krpi čarape, ili s kakvim izrazom na licu namotava vunu, dok se život Oblomova polako gasi... Darinka NIKOLIĆ /Dnevnik, 9. novembar 2004/ POVRATAK LIČNOM - POTREBA DRUŠTVA ZA USPOSTAVLJANJE ETIČKOG REDA U galeriji devetnaestovekovnih književnih junaka, takozvanih "suvišnih ljudi", Oblomov je usamljen lik i krajnji izraz duha odumirućeg, anahronog društvenog sloja koji odlikuje nepokretnost, zaostajanje za životom i strah od novog. /.../ Drama ove krhke, krotke, golublje prirode, utoliko je veća i dramatičnija, jer se prelama kroz četiri, njemu najbitnija ljudska bića u životu. U predstavi nema negativnih junaka, koji će imati presudnu ulogu u Oblomovljevom propadanju; svi su oni tek ogledalo u kojem on, sa stidom i bolom, sabire krhotine ideala, dogorevajući (usamljen), kao sveća. Savinova režija je promišljena i precizna u svakom detalju. Od ambijenta koji Geroslav Zarić slika u sivilu nekakvog budžaka, gde Oblomov svakodnevnim izležavanjima, neradom i svađom sa slugom kao jedinim duhovnim treningom, plete paučinu svog pasivnog bitka. Preko kostima Bojane Nikitović koji jasno profilišu životna stanovišta junaka: s jedne strane je to Oblomovljeva neurednost i bezvoljnost, a s druge, sjajna uniforma njegovog prijatelja, čoveka od karijere; a zatim paletom boja Olginih haljina nijansira njeno ljubavno sazrevanje, ili pak pribegava folklornoj stilizaciji da bi istakla Julkinu tradicionalnu prirodu. I tako, sve do glumačke igre koju reditelj znalački vodi, srazmerno individualnim umetničkim moćima i iskustvima. Najčistiji biser prvog dela predstave je kreacija Zahara Radeta Kojadinovića, a u drugom je to Julka Gordane Đurđević-Dimić. Kojadinovićeva uloga je odmerena, pročišćena do krajnosti, minucioznim sredstvima donesena, a tako lepršava i duhovita u isti mah. I ona gotovo očinska ljutnja kada je sa svojim gospodarem na ti, i isti nemar i prepuštenost bezvolji, bezmalo detinja radost kada u njihov život uđe tračak svetlosti, rođačko saosećanje pri evociranju uspomena na nepomućeno spokojstvo prošlosti, sve u svemu - on je ogledalo gospodareve oblomovštine. Jugoslav Krajnov u prvi mah, ni svojim fizikusom, ni glumačkim habitusom ne odaje tumača ovog Gončarovljevog antijunaka. Ali, on je doista toliko umetnički sazreo da je vodeći svog Oblomova kroz dramske rukavce njegove borbe sa sopstvenom inertnošću, pokazao čitav niz najsuptilnijih transformacija: od lenjivca do tananog prhuta golubije duše - kad napusti strehu, od zagrcnutog i plačnog spoznanja ljubavi, postiđenosti zbog slabe volje i neispunjenja Olginih ideala, do olakšavajućeg odricanja i tonjenja u životni dremež, ušuškanost i odumiranje u kaljuzi vlastite nemoći da se prilagodi stvarnosti oko sebe. Publika je u drugom delu s nestrpljenjem očekivala da vidi šta je Gordana Đurđević-Dimić "uradila" s epizodnim likom potonje Oblomovljeve životne saputnice, kojoj je, u ovoj vojvođanskoj adaptaciji, dodata piktoresknost tipične slovačke kućne reduše. Ona je vešto, probranim glumačkim sredstvima, na ivici karikaturalnog, izbegla folklorno-mentalitetski kliše i upečatljivo odigrala ovaj lik kao sam "žanr" predstave: smešna i kad je tužna, tužna i u duhovitim scenama. Njena Julka je žena čiji je život sazdan od sitnog, kućevnog reda i rada, spremna na svaku žrtvu da on ne bude pomućen; ništa ne tražeći, ona samo zna da se na starinski, patrijarhalan način predaje i služi svom "nežnom" gospodaru. Istovremeno, ona ga kao senka štiti od svih "spoljnih nedaća" i udovoljavajući njegovoj slabosti, obdarena prirodnim, ženskim čulom, uspeva da dočeka svoju priliku, sačuvavši ga samo za sebe. I napokon, Dragan Kojić kao Oblomovljev prijatelj i njegova životna antiteza: sposoban, radan, ambiciozan, plemenit baš kao i njegov drug iz detinjstva i pritom, duboko svestan njegovih, toliko retkih, skrivenih kvaliteta: duboke osećajnosti, iskrenosti, prostodušnosti. Mladi glumac se dobro snalazi u ovoj ulozi, precizan je i odmeren, a s malo više iskustva, biće to još spontanija, proživljenija kreacija. /.../ Predstava Tužna komedija Srpskog narodnog pozorišta, tužna zbog uzvišene patnje čoveka koji je oduvek znao da se gasi i duhovita, jer je prožeta blagom komikom, od onih je uspelijih pozorišnih ostvarenja koja obećavaju dug život na sceni. Dušica PEJOVIĆ /Spektar, Radio Novog Sada, 5. novembar 2004/ NAGRADE     - Predstava Tužna komedija dobila je Godišnju pohvalu Srpskog narodnog pozorišta kao najbolja dramska predstava u sezoni 2004/2005. . Godišnje nagrade su dobili Jugoslav Krajnov za ulogu Ilije i Rade Kojadinović za ulogu Zaharija - 55. Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine 2005. (Zrenjanin): Predstava Tužna komedija proglašena je naboljom predstavom nagrade za glumu dobili su Jugoslav Krajnov i Gordana Đurđević-Dimić