Žan Batist Poklen Molijer - Tartif

 

	Preveo s francuskog ....Branislav Miljković Reditelj DUŠAN PETROVIĆ Scenografkinja MARIJA KALABIĆ Kostimografkinja DRAGICA LAUŠEVIĆ Dramaturg SVETISLAV JOVANOV Kompozitorka IRENA POPOVIĆ Lektor Dejan Sredojević Scenski pokret Saša Krga Asistent kostimografkinje Snežana Horvat Inspicijent ....Vladimir Savin Sufler ....Srđan Stojnović Majstor svetla ....Mirko Čeman Majstor tona ....Todor Savin   Predstava traje sat i pedeset minuta i ima jednu pauzu Premijera: 5. februar 2008, Scena "Pera Dobrinović"

 

U L O G E       Gospođa Pernel Mirjana Gardinovački Orgon Dušan Jakišić Elmira Jovana Stipić Damis Strahinja Bojović Marijana Jovana Mišković Valer Marko Savić Kleant Milovan Filipović Tartif Nenad Pećinar Dorina Sanja Ristić-Krajnov Gospodin Loajal Miodrag Petronje Služavka Anka Popović Loran Leon Šurbanović Inspektor Pećinko Policajci Slaviša Amidžić, Zoltan Bešenji Završni song: Piknik, Pećinko, Svetislav Jovanov i Irena Popović         DUŠAN PETROVIĆ O REDITELjU       Rođen 1968. u Zagrebu. Diplomirao (1993) pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti (FDU) u Beogradu, u klasi prof. Miroslava Belovića. Odmah posle studija, dve sezone radi kao stalni reditelj u Narodnom pozorištu u Somboru. Režirao predstave u Beogradu, Novom Sadu, Somboru, Subotici, Zrenjaninu, Banjaluci... U Srpskom narodnom pozorištu režirao predstave: Crna hronika Svetislava Basare, Opasne veze S. Lakloa / K. Hemptona,  Vere i zavere  Aleksandra Tišme / D. Petrovića, Torkvato Taso J. V. Getea, Tekelija Petra Grujičića. Tartif je šesta režija Dušana Petrovića u SNP-u. Docent je na Katedri za pozorišnu i radio režiju FDU, Beograd. Od 1999. do 2004. direktor Drame na srpskom jeziku Narodnog pozorišta u Subotici, a od 2006. je na istoj funkciji u Srpskom narodnom pozorištu.         MOLIJER, NAŠ SAVREMENIK REČ REDITELjA       Pokušaj da se tadašnjem društvu pokaže njegovo pravo lice i da se osudi licemerje jednog sloja vrlo uticajnih  ljudi, Molijeru je doneo veliku slavu, ali ga je verovatno koštao i samoga života. Naravno, izvođenjem ovog pozorišnog komada ništa se naročito nije promenilo u tom društvu koje je, barem deklarativno, i te kako držalo do morala. Naše društvo je ogrezlo u nemoralu, tako da osuda licemerja izgleda još besmislenija i uzaludnija. S druge strane, ne govoriti ništa o onome šta se oko nas svakodnevno dešava, ne upozoravati na bolesti ovog društva, ne podsmevati se moćnima makar i jednom predstavom značilo bi izdaju ideje za koju je Molijer živeo. Dušan PETROVIĆ         IZMEĐU DVA NALIČJA REČ DRAMATURGA       Na razmeđi dve ideje, jedne izrazit teatarske i druge filozofske, gradi se predstava Tartifa, koju s ansamblom Drame Srpskog narodnog pozorišta ostvaruje reditelj Dušan Petrović. Naime, pretvaranje čoveka da jeste neko drugi, kao osnov i arhetip pozorišne igre, u ovom Molijerovom komadu uvek postoji kao moguće sredstvo tumačenja i društvenih prilika i subjektivnih vrednosti. S druge strane, potencijalno kritički odnos spram kulture i morala u načelu zasnovanim na laži, obmani i pretvaranju, daje ovaj put raznovrsne mogućnosti za žanrovsko i stilsko poigravanje sa svim slojevima značenja u odnosu na aktuelni društveni trenutak.Tartif kojeg ova predstava uobličava nije samo, pa čak ne uvek ni prevashodno, priča o nevinoj zajednici koja se suočava s izuzetnim, reprezentativnim zločincem duha i majstorom laži. I samo društvo je sagledano, protumačeno i ne retko vrednovano kao sistem zasnovan na prividu – morala, emocija, zakonitosti, pristojnosti. A u atmosferi gde porodica preživljava kao interesni skup sebičnih pojedinaca, gde je vera stvar prestiža, a emocije predstavljaju samo povod za trgovačko cenkanje ili hranu za salonski „trač“ – u takvom miljeu Molijerov „negativac“ pliva kao riba u vodi. No, ispostavlja se da u toj vodi postoje i druge grabljivice: laž koju svi upotrebljavaju, postaje opšta istina. Ukazujući na ovaj sloj Molijerovog komada, reditelj Petrović i njegova ekipa teže da ispitaju sve posledice i mogućnosti ovako složene igre: da li se laž i privid mogu ukinuti kroz mučni povratak, ako ne istini, a ono barem iskrenosti, ili će se laž urušiti u samu sebe, ako je dovedemo do krajnjeg intenziteta? Svetislav JOVANOV         MARIJA KALABIĆ, scenografkinja O SCENOGRAFU       Rođena 1972. u Beogradu. Diplomirala arhitekturu, a pre toga studirala i apsolvirala skandinavske jezike. Scenografijom se aktivno bavi od 1997. i dobitnik je mnogih nagrada: Sterijina nagrada i nagrada JUSTAT-a za scenografiju u predstavi Opsada crkve Svetog spasa 2002; Ardalion u Užicu za predstavu Svinjski otac i nagrada JUSTAT-a za celokupno stvaralaštvo u scenskom dizajnu 2004; nagrada za najbolju scenografiju u predstavi Svinjski otac na festivalima Dani komedije u Jagodini i "Joakim Vujić" u Kragujevcu, Aradlion u Užicu za Hadersfild 2005. i nagrada za scenski dizajn na VI bijenalu JUSTAT-a 2006. Pre Tartifa, u Srpskom narodnom pozorištu radila je scenografiju za sedam predstava (Torkvato Taso, Tekelija, Pipi Duga Čarapa, Pokondirena tikva, Džandrljiv muž, Elektra, Ja ili neko drugi), a ovo joj je deveta saradnja sa rediteljem Dušanom Petrovićem.         DRAGICA  LAUŠEVIĆ, kostimografkinja O KOSTIMOGRAFU       Rođena 1973. u Aranđelovcu. Diplomirala 1997. na Fakultetu primenjenih umetnosti i dizajna - Odsek scenski kostim, u klasi prof. Milanke Berberović,  Dizajnirala kostime za predstave u pozorištima širom Srbije. Najznačajnije predstave: Majstor i Margarita (Bulgakov / Kokan Mladenović); Heda Gabler (H. Ibzen / Dušan Petrović); Malograđani (M. Gorki / Radoslav Milenković); Rekviziter (U. Šajtinac / Đorđe Marjanović); Bogojavljenska noć (Šekspir / Zoran Ratković); Opsada crkve Svetog spasa (G. Petrović / K. Mladenović), Lek od breskvinog lišća (Z. Kuburović / K. Krnajski), Don Žuan (Molijer / A.Đorđević) i druge. Dobitnica je nagrade JUSTAT-a za dizajn kostima u predstavi Torkvato Taso (Gete / Dušan Petrović, Srpsko narodno pozorište) 2002. i nagrade za najbolji kostim na Festivalu pozorišta za decu u Kotoru, za predstavu Sestre po metli (Pračet / K. Mladenović). Tartif joj je peta predstava u Srpskom narodnom pozorištu, a deseta saradnja s rediteljem Dušanom Petrovićem.         IRENA POPOVIĆ, kompozitorka O KOMPOZITORU       Rođena 1974. u Ćupriji, gde je završila osnovnu i nižu muzičku školu (Odsek klavir). Srednju muzičku školu (Teoretski smer), i nižu muzičku školu (Odsek kontrabas) završila je u Beogradu, gde je i diplomirala na Fakultetu muzičke umetnosti - Odsek kompozicija, u klasi prof. Srđana Hofmana. Magistrirala je 2008. na Univerzitetu “Mocarteum” u Salcburgu, u klasi profesora Rajnharda Febela. Njene kompozicije izvode se na festivalima, koncertima i takmičenjima širom Evrope. Komponuje muziku za pozorište, učestvuje u radionicama i sarađuje s neformalnim pozorišnim trupama. Režira i organizuje performanse. Dobitnik je mnogih nagrada. Tartif je peta predstava u kojoj sarađuje s rediteljem Dušanom Petrovićem.         DEJAN SREDOJEVIĆ, lektor O LEKTORU       Diplomirao glumu u klasi prof. Petra Banićevića, na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Na Filozofskom fakultetu - Odsek za srpski jezik i lingvistiku - magistrirao akcentologiju. Predaje dikciju na Akademiji umetnosti i na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Dobitnik je nagrade “Predrag Peđa Tomanović” (2004) kao najbolji diplomirani student glume novosadske AU.         SAŠA KRGA, koreograf O KOREOGRAFU       Rođen 1977. u Novom Sadu. Završio srednju elektrotehničku, građevinsku i privatnu Baletsku školu “La Sylphide” prof. Dobrile Novkov. Baletski igrač u Baletu  SNP, a kao koreograf i pedagog radi u Plesnoj školi “Impuls”. Autor je nekoliko koreografskih produkcija (Sudbina, Valcer vezanih duša, Priča o Duši i Telu).

 

			ŽAN-BATIST POKLEN MOLIJER
	O AUTORU

 

	ŽAN-BATIST POKLEN MOLIJER (Jean-Baptiste Poquelin Moliere) - Život i delo 1622. - Kršten u Parizu, kao prvo od šestoro dece Žana Poklena i Mari Kres. 1631. – Žan Poklen kupuje mesto dvorskog sobara i tapetara, koje podrazumeva stalan godišnji prihod. Godinu dana nakon toga, budući da je u međuvremenu ostao udovac, ženi se ponovo i nastanjuje u pariskom kvartu Halles. Žan-Batist raste u tom, tada najživljem pariskomkvartu. Njegov deda po majci često ga vodi u pozorište “Hotel de Bourgogne”, u kojem italijanski glumci igraju farse, a prvaci francuskog teatra izvode tragedije. Kao i većina velikih pisaca svog vremena, Molijer pohađa gimnaziju kod jezuita. 1636. – Žan-Batist polaže zakletvu kao «zakoniti naslednik» očeve dvorske funkcije. U isto vreme, pošto je završio gimnaziju, upisuje se na studije prava i priprema se za poziv advokata. 1638. – Rođen Luj XIV. 1640. – U Pariz dolazi čuveni italijanski lakrdijaš i pantomimičar Tiberio Fjoreli, poznatiji kao Skaramuš. Žan-Batist će od njega, navodno, dobiti prve lekcije glume. Iste godine, Žan-Batist upoznaje dvadesetdvogodišnju glumicu Madlen Bežar. 1641. – Žan-Batist stiče pravo na titulu advokata. 1642. – Umiru: Rišelje i Luj XIII. Na vlasti je Mazaren. 1643. – Žan-Batist Poklen se opredeljuje za pozorište i odriče se nasledstva na očeve funkcije. Iako je, po tadašnjem zakonu, još maloletan, otac daje pristanak na takvu odluku, ali mu uskraćuje izdržavanje. Rođena Armanda Bežar, buduća Molijerova supruga. Te godine, 30. juna, Žan-Batist Poklen, Madlen Bežar, njen brat Žozef, Ženevjev Bežar i još devetoro glumaca potpisuju ugovor o osnivanju "Illustre Theatre". Ž-B. za sebe odabira uloge tragedijskih junaka u budućem repertoaru. Družina unajmljuje dvoranu u Parizu, u današnjoj ulici Mazaren i ulaže mnogo novca u adaptaciju. 1644. – Prvog januara, otvara se "Illustre Theatre". Ž-B. Poklen, pod pseudonimom Molijer, preuzima ulogu vođe družine, čiji je pokrovitelj Gaston Orleanski. Na repertoaru su dela Korneja i Di Rijea. U poređenju s konkurentskim pozorištima (Hotel de  Bourgogne, Marais) uspeh je slab. "Illustre Theatre" zapada u dugove, menja prostor, a neki glumci ga napuštaju. Poverioci postaju neugodni i, zbog dva neplaćena računa, a po tužbi trgovca svećama, Molijer odlazi u zatvor. Otac i prijatelj isplaćuju poverioce, ali to je ipak kraj "Illustre Theatre"-a. 1645. – Krajem godine, Molijer i Bežarovi stupaju u Difrenovu družinu koja putuje po unutrašnjosti. U Francuskoj u to doba postoji petnaestak takvih družina. Za Molijera je to početak krstarenja po francuskim gradovima. 1650-51. – Molijer postaje upravnik družine, a pokrovitelj im je princ Konti. 1653. – Za svoje sedište družina bira Lion. 1655. – Molijer u Lionu sreće družinu italijanskih glumaca. Piše prve «scenarije» za lakrdije i piše Vetropira. Princ Konti, novopečeni religiozni konvertit, uskraćuje pomoć i pokroviteljstvo Molijerovoj družini. Uskoro postaje i njegov ogorčeni protivnik. 1656. – Premijera Ljubavnih razmirica u Bezijeru. 1658. -  Pripremajući povratak u Pariz, družina nastupa u Ruanu, a 24. oktobra igra u Luvru, pred kraljem. Kraljev brat preuzima pokroviteljstvo nad družinom i od 2. novembra Molijer deli s talijanskim glumcima scenu u Malom Burbonu. 1659. – Italijanski glumci odlaze u Italiju, a Molijerov teatar ostaje sam u Malom Burbonu. Igra Kornejeve tragedije – bez uspeha. Vetropir i Ljubavne razmirice, međutim, odmah osvajaju publiku. Veliki uspeh Smešnih precioza (Kaćiperke) izaziva zavist i neprijateljske reakcije konkurentske trupe u Hotel de Bourgogne. 1660. – Ruši se Mali Burbon (delimično je to posledica intriga Molijerovih konkurenata). Trupa ostaje bez scene i tri meseca ne daje predstave, ali glumci ostaju uz Molijera. Konačno, on dobija malu i loše opremljenu dvoranu u Pale Rojal i tamo postavlja Zganarela. 1661. – Umire Mazaren. Luj XIV uzima apsolutnu vlast. Italijanska družina se vraća u Pariz, s čuvenim glumcem Domenikom Bjankolelijem, poznatijim kao Arlekin. On će postati Molijerov prijatelj. Premijera tragedije Don Garsija Navarski – neuspeh. Uspeh Škole za žene. Počinje izgradnja Versaja. 1662. – Molijer se ženi Armandom Bežar, za koju se sumnja da mu je – kćerka. Izuzetan umetnički i finansijski uspeh Škole za žene. 1663. – Napadi na Školu za žene. Boalo istupa kao branitelj Molijerove komedije. Neprijatelji traže zabranu predstave. Molijer prima preteća pisma. Premijera Kritike Škole za žene. Molijer fizički napadnut na ulici. Pojavljuju se pamfleti i pozorišni komadi u kojima je Molijer predstavljen kao amoralan i društveno opasan. Po nalogu kralja, piše Versajske improvizacije. Napadi se nastavljaju. 1664. – Premijera Ženidbe na silu. Molijer i Armanda dobijaju sina; Luj XIV krsti dete, koje umire posle nekoliko meseci. Kraljevske svečanosti u Versaju, službeno posvećene kraljici, a zapravo priređene u čast Lujeve ljubavnice Lujze de la Valijer. Premijera Elidske princeze. Molijer, pred kraljem, prikazuje prva tri čina Tartifa. Počinje “afera Tartif”. Još pre nego što je komad završen, Družba presvetog oltarskog sakramenta, uz podršku kraljice-majke, uspeva da izbori zabranu prikazivanja. Župnik Rul objavljuje pamflet u kojem Molijera naziva “demonom u ljudskom telu i ljudskom odelu, najvećim bezbožnikom i slobodoumnikom svih vremena” i traži da bude “egzemplarno pogubljen i spaljen na lomači”. Molijer daje komad na odborenje papskom legatu. Izvodi ga i čita po privatnim kućama. Završava komad. Boalo posvećuje pohvalne stihove Molijeru. Trupa izvodi Tebaidu, prvu Rasinovu tragediju. Rasin je sedamnaest godina mlađi od Molijera. 1665. – Tartif je još zabranjen. Molijer izvodi stare komedije, a zatim, na navaljivanje glumaca, piše Don Žuana. Veliki uspeh, ali komad je vrlo brzo skinut s repertoara pod pritiscima s raznih strana, iako nije formalno zabranjen. Novi pamfleti protiv Molijera. Luj XIV postaje pokrovitelj Molijerove trupe koja dobija stalnu subvenciju. 1666. – Tartif i dalje zabranjen. Molijer i Armanda dobijaju kćerku Espri-Madlen, jedino dete koje će ga nadživeti. Bolest udaljava Molijera na tri meseca od pozorišta. Istovremeno, njegov brak s Armandom dospeva u tešku krizu. Premijera Mizantropa, komada koji je pisao tri godine. Uspeh je u početku osrednji, a potom potpun. 1667. - Afera Tartif se ponovo razbuktava. U vreme kraljevog odsustva, Molijer izvodi Varalicu, ublaženu verziju Tartifa. Već sutradan stiže sudska zabrana predstave. Pariski nadbiskup preti ekskomunikacijom svima koji bi se usudili da gledaju predstavu. Dva glumca odlaze u Flandriju, kod kralja, koji boravi u ratnom štabu, kako bi intervenisali protiv zabrane. Bez uspeha. 1668. – Premijera Amfitriona, Žorža Dandena, sa slabim uspehom, a potom i Škrtice koji potpuno propada. Molijerova bolest uzima maha. Pronose se glasovi da je umro. Kriza s Armandom je na vrhuncu; viđaju se jedino na sceni. Molijerov otac zapada u finansijske neprilike. 1669. – Konačno dopušteno izvođenje Tartifa. Izuzetan uspeh. Umire Molijerov otac. 1670. – Premijera baletske komedije Građanin plemić u Šamboru. Veliki uspeh. 1671. – Premijera Psihe, baletske tragedije koju Molijer piše zajedno sa Kornejem, Kintoom i Lilijem. U tu svrhu preuređuje se pozorište u Pale Rojalu. Versaj postaje glavno sedište dvora. Premijera Skapenovih spletki. 1672. – Umire Madlen Bežar. Molijer se nastanjuje u prostranom građanskom stanu u ulici Rišelje. Miri se s Armandom. Premijera Učenih žena. Rađa se treće dete, sin, koji ubrzo umire. Lili ispreda intrige oko Molijera, traži da njegova Kraljevska muzička akademija (Opera) dobije isključivo pravo na izvođenje komada s muzikom i baletom. Postaje uzaludna adaptacija Pale Rojala. 1673. – Poslednje Molijerovo delo, baletska komedija Umišljeni bolesnik sa muzikom Šarpentjea. Ne izvodi se na dvoru, zbog Lilijevih intriga. Kralj više nije sklon Molijeru. Teško bolestan, Molijer igra Umišljenog bolesnika. Na četvrtom izvođenju, 17. februara, u poslednjoj sceni dobija težak napad konvulzivnog kašlja. Prenesen je u stan, gde iste noći – umire. Crkva ne dozvoljava da bude sahranjen na groblju. Na intervenciju glumaca i Molijerove udovice, kralj nalaže nadbiskupu da izbegne skandal. Četiri dana nakon toga, Molijer je noću, krišom, sahranjen bez ceremonije. Posle Molijerove smrti Lili preuzima pozorište Pale Rojal i tamo smešta Operu. Molijerova trupa mora da se iseli. 1680. – Kralj spaja bivšu Molijerovu trupu kojoj su se već bili pridružili glumci iz Marea i trupu iz Hotel de Bourgogne i tako nastaje – Komedi fransez.

 

	KRITIKA

 

	Blistava mreža obmane Ni jednu opsenu, zavedenost, opčinjenost, začaranost, omađijanost, divotu, glupost i zatucanost, zatvorenost i zaslepljenost uma i osećanja, ideološku, religioznu, ili ljubavnu, pesničku, ni jednu zamku, ili tamnicu jezika, nije jednostavno odgonetnuti, razložiti. Šekspirove komedije, na primer, pune su različitih tipova začaravanja, očaravanja, „trovanja” duše i tela, magije i magičnih napitaka. Dakako, nije jednostavno razabrati čime je sve, na koji način, kojim veštinama, moćima, pretvaranjima i podilaženjima, Tartif obrlatio uglednog građanina, i oca porodice, Oberona. Da li moćima i lukavstvima izražavanja, veštinom govora, ili pretvaranja, preuzimanjem na sebe različitih uloga, pobožnog, nesebičnog i neporočnog bića, recimo. Da se tupavi Orgon nije zaljubio, što se ljudima događa, u svoje „dobro delo”, u ono što je učinio za Tartifa. Biće da Oberona u njegovoj okolini niko nije osobito voleo, da ga, što bi se reklo, niko nije uzimao ozbiljno, niti mu posvećivao osobitu pažnju. Sve su porodice surove i sebične na svoj način! U svakom slučaju, Tartif, kao i svaki valjan, i vešt prevarant, svoju moć zasniva i na umešnosti izbora žrtve. Sa svim svojim svojstvima, pa onda i svojstvima porodice, društva, životne filozofije, vladajućeg stila života, Oberon je Tartifu došao kao bogomdan, kao kec na jedanaest! Uostalom, u ovoj molijerovskoj ujdurmi, Bog i božije su žestoko zloupotrebljeni i krivotvoreni, da bi se svekoliko, religiozno, naučno, staleško, stilsko licemerje i laž, očitovali, otelotvorili. Rečju, „Tartif”, ili blistava mreža obmane. Na gostovanju u Narodnom pozorištu u Beogradu, Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada izvelo je Molijerovog „Tartifa” u režiji Dušana Petrovića, sa Nenadom Pećinarom u naslovnoj ulozi. Reditelj Dušan Petrović se, očigledno, nije bavio odgonetanjem, otvaranjem tartifovske šifre, niti mu je bilo stalo do verbalnih, i drugih igara i blistavosti. Prestravio se, izgleda, od klasicističke strogosti i preciznosti, od svega odviše stilskog, estetizantnog, od istorijske dosade, pa je Molijerovu komediju visokog stila preveo u komediju uspešno i trajnije razvijanu u našoj tradiciji, u kojoj, u ovom srpsko-prečanskom loncu, ima od svega pomalo. Nešto od glave, pa od repa i ušiju, malo suvog, i svežeg, svinjskog i goveđeg, slaninice, i tako redom! Dodao je Petrović Molijeru čulnosti, erotike, mesnatosti, raspusnih tričarija i vatačina, pucanja i tucanja. Pa onda, malo od „Ožalošćene porodice”, malo od Sterije i Trifkovića, pa redom, od Dušana Kovačevića, i najzad, i malo lajavosti, šegačenja, komendijanja i marginalnosti u kojoj plivaju akteri komedija – farsi Aleksandra Popovića. Osavremeniti, ili tumačiti na nov način, u ovom slučaju, znači, dodavati komediji na kinetičnosti, biti jasan, glasan, pa kada se mora i – bukvalan. Od Molijera u predstavi Srpskog narodnog pozorišta, nije ostalo mnogo, a ono što je naše vreme predstavi dodalo govori jezikom kupovine i pridobijanja, love i surovih, nezastrtih igara. To više nije komedija u kojoj „reči krilate” zamumljuju „istinsku stvar”. Petrović je sa Molijerovih reči prešao na svoja i dela našeg vremena, i njegove brutalnosti, ordinarije, strategije i taktike. Nema tu šta da se filozofira, kao da kaže reditelj! I udara po sred srede! U glavu, pod rep! Vreme je da „istinska stvar”, ono što se krije ispod maglovitih književnih reči, dođe po svoje. Ni đavo ne zaboravlja svoje! Tartif Nenada Pećinara u znaku je, u ulozi je, dirljive i duboke skrušenosti i pobožnosti iza kojih se kriju apetit i oblapornost svih vrsta. Iako još lukavi, laska, podilazi, obmanjuje, mudro računa na tuđe, ženske, muške i slabosti vremena, njegova strategija zavođenja i osvajanja tela, duša i poseda je ovovremena, operativnija je, funkcionalnija, efikasnija, brutalnija. Ni drugi akteri Petrovićeve predstave nisu drugačiji. Ono što im je na jeziku, nije i na srcu! Ispod mire sto đavola vire! Kao u slučaju Orgonove kćeri Marijane čiju provincijalnu naivu prokazuje Jovana Mišković. Svako dere i delje, magarči, koga može i koga stigne! Vreme opadanja, majmunisanja, opet! Orgonov šurak Kleant, pomalo komičan nosilac „zdravog razuma”. Ovakav Kleant pomaže reditelju da u „Tartifu” otkriju i obelodane ono što oni zamišljaju, i vide kao pravi, skriveni život, u kome i mi klecamo, posrćemo, svoju igru igramo. Orgon Dušana Jakišića se valjano uklapa u Petrovićevu inscenaciju i ubedljivo je čovek mesa i krvi, i utoliko je teže poverovati u dobrotu i pobožnost ovako duhovno zatravljenog Orgona. U Elmiri, ženi Orgonovoj Jovane Stipić, najviše je tragova molijerovske komičke duhovnosti i nečeg od slavne ženske ćudi, lukavosti, zavodljivosti, pameti. U Petrovićevoj predstavi Dorina je nosilac kontraigre: što Tartif zamuti, Dorina izbistri. Na mesto verbalnog, Dorina će postaviti fizičko, opipljivo u svakom slučaju! Ovakva Dorina Sanje Ristić-Krajnov kao da sledi jezičku melodiju razborite cure iz niške ili vranjske mahale! Dorinu kao i ostale dame i lažnu gospodu, u duhu rediteljeve inscenacije, odenula je Dragica Laušević. Scenografija Marija Kalabić. Kompozitor Irena Popović. Prevod Branislav Miljković. Dramaturg Svetislav Jovanov. U ostalim ulogama: Mirjana Gardinovački, Strahinja Bojović, Marko Savić, Miodrag Petronje, Anka Popović i drugi. Da, valja raspravljati o stvarima, ne o rečima, ali gole stvari malo i nedovoljno kazuju kad ostanu bez podrške stila, sjaja igre i dvosmisla. Muharem Pervić, Politika, 25. mart 2008.