Stjepan Mitrov Ljubiša - Skočiđevojka: odneseni vjetrom

 

Po motivima istoimene pripovetke Stjepana Mitrova Ljubiše Srpsko narodno pozorište, Novi Sad (Srbija) i Grad teatar Budva (Crna Gora) Za Srpsko narodno pozorište ....Milivoje Mlađenović, upravnik Za Grad teatar Budva ....Merin Smajilagić, v.d. upravnika Direktor projekta ....MILIVOJE MLAĐENOVIĆ Režija i scenografija KOKAN MLADENOVIĆ Muzika IRENA POPOVIĆ Kostimi MARINA SREMAC Koreografija Olivera Kovačević-Crnjanski Dramaturg Svetislav Jovanov Jezička redakcija Sreten Perović Asistent scenografa ....Tomislav Šaraba Asistent kostimografa ....Branka Štrbac Asistent koreografa ....Andreja Kulešević Inspicijent/sufler ....Tibor Kiš Organizator ....Milan Kaćanski Tehnička realizacija ....Srpsko narodno pozorište Predstava traje 80 minuta Festivalska premijera, Grad teatar Budva – 4. avgust 2007. Novosadska premijera: 4. novembar 2007, scena “Pera Dobrinović”

 

U L O G E       Ona Nataša Tapušković On Branislav Trifunović Roditelji njegovi Gordana Kamenarović Radoje Čupić Roditelji njeni Draginja Voganjac Jugoslav Krajnov Venecijanac Nenad Pećinar ? Ženski hor Sanja Krajnov, Jovana Mišković, Jovana Balašević, Andreja Kulešević, Jelena Marković ? Orkestar Irena Popović, Arpad Bakoš, Nikola Dragović         MAJA PELEVIĆ O AUTORU       Maja Pelević, dramska spisateljica Rođena 13. 02. 1981. u Beogradu. Diplomirala dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 2005. Student doktorskih studija “Teorija umetnosti i medija” na interdisciplinarnim studijama pri Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Jul/avgust 2005. učestvovala u Royal Court International Residency u Royal Court Theatre u Londonu s dramom Pomorandžina kora koja je javno čitana u Royal Court Theatre, a zatim objavljena u “Antologiji savremene srpske drame do 2005. – Predsmrtna mladost”. Član projekta NADA (Nova drama) za razvoj savremenog dramskog teksta i jedan od osnivača sajta za promovisanje savremene srpske drame www.nova-drama.org Od oktobra 2005. član redakcije pozorišnog časopisa “Scena”. Dobitnik Nagrade za dramsko stvaralaštvo “Borislav Mihajlović Mihiz” i Nagrade “Slobodan Selenić” za najbolju diplomsku dramu. Drame su joj prevedene na engleski, francuski i nemački jezik. IZVEDENE DRAME: ESCape– Bitef Art Cafe u režiji Jelene Bogavac, 2004. LER – Narodno pozorište, kazalište Nepszinhaz Subotica, u režiji Slađane Kilibarde, 2005; Narodno pozorište Mostar, Studio 64, kao diplomska predstava Univerziteta “Džemal Bijedić”, odsek dramska umjetnost – gluma, u režiji Miloša Lazina, 2006. FakePorno (zajedno s M. Bogavac, J. Bogavac i F. Vujošević) u režiji Jelene Bogavac, BITEF 39, Bitef Art Cafe 2005. Budite Lejdi na jedan dan – drama inspirisana životom Billie Holiday, u režiji Ksenije Krnajski, BITEF 39, Bitef Teatar 2005. Beograd-Berlin – Zvezdara Teatar, u režiji Ksenije Krnajski 2005. Belgrad-Berlin – Volksbuehne Theatre, Berlin, režija Predrag Kalaba 2005. Operationemotionalverbalization – West Yorkshire Playhouse (Engleska, Lids), maja 2004. u okviru Festivala “Northern Exposure” (SUMMER SHORTS), u režiji Svetlane Dimčović; Operacija emocionalna verbalizacija – radio drama premijerno izvedena na Radio Beogradu, marta 2004. u režiji Ive Milošević Pomorandžina kora – Atelje 212, u režiji Gorana Markovića, april 2006. Ja ili neko drugi – SNP, u režiji Kokana Mladenovića, mart 2007.         SKOČIĐEVOJKA O DELU       OD LEGENDE, PREKO LjUBIŠINE PRIPOVJESTI DO DRAME MAJE PELEVIĆ Na početku beše legenda. A ona je – ako je verovati Stjepanu Mitrovu Ljubiši , brižljivom hroničaru crnogorske i primorske povesti, no isto tako i piscu sklonom literarnoj slobodi – nastala početkom petnaestog stoleća. Legenda veli da je devojka imenom Ruža čekala svog dragog, koji je bio daleko od nje, prvo u ratu, potom na galiji kod Mletaka. Njena maćeha ju je obećala drugome, no Ruža je htela da ostane verna svojoj ljubavi. Zato beži od kuće i godinama se krije po manastirima. Jednog dana, na jednoj steni kraj mora, u blizini Budve, sretne svog nesuđenog muža koji sa svojim prijateljima htede da je odvede. U devojčinom srcu je, međutim, postojao samo jedan čovek, onaj koji je u tom času bio daleko. Nemajući kud, skočila je sa stene u more, jer ako ne može biti s onim koga voli, neće ni sa kim drugim. Danas se taj rt, nedaleko od Budve, zove Skočiđevojka. Skočiđevojka Stjepana Mitrova Ljubiše (Budva, 1824 – Beč, 1878), "pripovjest paštrovska izmakom petnaestoga vijeka" zabeležena između 1868. godine i piščeve smrti, završava se rečima: "Koji razmišljaju opominju na Ružine riječi: Ako ste i bolji i jači, bog je vrh sviju". Kao i ostala "poglavlja" Pripovjesti crnogorskih i primorskih i Skočiđevojka je relativno duga literarna forma koja svoje uporište ima u istoriji. No, kod Ljubiše se povesna materija prepliće s legendom i izrazitom spisateljskom imaginacijom, tako da ovog pisca nije moguće svrstati u grupu autora koji su samo beležili narodna predanja. Na samom kraju drame Skočiđevojka Maja Pelević zapisuje: "Zemlje su mirne / Sve je već prošlo / A mi nikome nismo dužni sem ljubavi". U drami, dakle, Ljubišinog Boga više nema. Izbrisan je, uostalom, već i samim skokom glavne junakinje s litice. Kod Maje Pelević ostaje ljubav, bezmalo na isti način, poput Boga, uspostavljena kao jedina istinita vertikala koja čoveka povezuje sa smislom. Aleksandar MILOSAVLjEVIĆ

 

			KOKAN MLADENOVIĆ
	O REDITELjU

 

	Kokan Mladenović, reditelj Rođen u Nišu 1970. Završio srednju glumačku školu u Nišu u klasi Mime Vuković-Kurić. Diplomirao na Katedri za pozorišnu i radio režiju Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu 1993. u klasi Miroslava Belovića i Nikole Jevtića. Režije (izbor): Šekspir, Bunjuel, Miler: Hamlet; Harms: Slučajevi; Tirso de Molina:  Seviljski zavodnik i kameni gost; Bomarše: Figarova ženidba; Aleksandar Popović: Razvojni put Bore Šnajdera, Mrešćenje šarana; Aristofan, Maričić, Mladenović: Lizistrata, Mir; Velimir Lukić: Afera nedužne Anabele; Vida Ognjenović: Kako zasmejati gospodara, Je li bilo kneževe večere; Agota Krištof: Velika sveska; Dušan Kovačević: Maratonci trče počasni krug, Balkanski špijun, Sabirni centar; Slobodan Selenić: Ruženje naroda u dva dela; Henrik Ibzen: Per Gint; Šekspir: Bogojavljenska noć, San letnje noći, Ukroćena goropad; Ljubomir Simović: Putujuće pozorište Šopalović; Goran Petrović, Kokan Mladenović: Opsada crkve Svetog Spasa; Goran Stefanovski: Bahanalije; Mihail Bulgakov, K. Mladenović: Majstor i Margarita; Mirjana Novaković, K. Mladenović: Strah i njegov sluga; Goran Petrović: Skela; Dž. J. Tolkin, K. Mladenović: Hobit; Dž. M. Bari, M. Stojanović: Petar Pan; Enda Volš: Discopigs; Fosi, Eb, Kender: Čikago; Slobodan Vujanović: Poslednja smrt Frenkija Suzice... Nakon  predstava Kuba libre, po tekstu Ivana M. Lalića i San letnje noći Viljema Šekspira, Ja ili neko drugi Maje Pelević u Srpskom narodnom pozorištu... Dobio je nagradu "Bojan Stupica" kao i sve druge značajne nagrade na festivalima u Srbiji i Crnoj Gori.

 

			Intervju: ATIPIČNA MELODRAMA
	REČ REDITELjA

 

	Ponovo režirate tekst Maje Pelević. Zašto opet Maja? Zato što je njen “rukopis” specifičan, a Maja je danas najbliža onome što godinama smatramo sinonimom za dramsku literaturu – dramsko pesništvo, dramsku poeziju. Sa stanovišta teme koju smo odabrali Majina poetika je najtačnija. Paštrovska legenda o Romeu i Juliji nosi u sebi mnoštvo metafora, poetskih situacija, a Majin dramski prosede je ekvivalent onome što se očekuje da danas bude drama na tu temu. U komadima koje režirate tražite uvek društvenu, političku dimenziju. Šta u legendi o Skočiđevojci i Majinoj drami prepoznajete kao elemenat koji se tiče našeg vremena? Naša obrada priče o Skočiđevojci je svedočanstvo o beskrupuloznosti ovog vremena u odnosu na emocije. Danas se na svakom planu događa vulgarna trgovina osećanjima, sve je svedeno na kupovinu i prodaju, pa se čini da ljubavi više nema, već samo postoje moć, interes i sila. U legendi, kao i Ljubišinoj pripovjesti, prepoznali smo tu karakteristiku našeg doba. Naravno, to je univerzalna priča koja funkcioniše od Šekspira do danas, ali će način glumačke igre priču učiniti savremenom. Ti ljudi iz petnaestog, odnosno osamnaestog veka liče na naše savremenike koji najbeskrupuloznije odlučuju o našim sudbinama i kojima naše emocije ne znače ništa. Za kojom formom predstave tragate da bi ispričali tu priču? Sa meni veoma bliskom autorskom ekipom pokušavam da načinim korak dalje u odnosu na predstavu Ja ili neko drugi, koju smo takođe radili u SNP-u, te da probam da uvođenje horova i dodatne dinamike postane blisko savremenom scenskom senzibilitetu. Po formi i tretmanu hora, to pre liči na rad Foruma za novi ples Baleta Srpskog narodnog pozorišta, no što odgovara najčešćim upotrebama hora u dramskim predstavama. U tom smislu pokušavamo da načinimo atipičnu melodramu, trudimo se što više da pobegnemo od zadatosti i opštih mesta melodrame, koja su neumitna kad je u pitanju scenska realizacija ovakve teme. Pokušavamo da pronađemo uporišta za radosnu igru, otvorenost, šarm koje će se na kraju pretvoriti u ozbiljnu, veliku dramu, i tako razbijemo melodramske klišee. Imate bogato iskustvo pravljenja predstava u ambijentu. Da li se sada plašite igranja pod vedrim nebom ili taj ambijent priželjkujete kao podsticaj? Predivno je što u drami u kojoj se čovek ravna prema zvezdama, moru, nebu, upravo sve to igra za nas. Otuda ova predstava može mnogo da dobije igranjem u pravom ambijentu. Igranje na obali moraće ovoj drami, inače bremenitoj ozbiljnom, lepom lirikom, dati dimenziju više, a na nama je nađemo adekvatne odgovore kako da docnije, kad se predstava preseli na scenu SNP-a, igrom pretočimo taj sjajni ambijent u scensko zbivanje. Jer ono što nam priroda daje na morskoj obali valja naknadno prevesti u drugačiji prostor, i pri tom sačuvati bogatstvo metafora. Zašto ste izabrali SNP za jedan od teatara u koje se redovno vraćate? SNP je već postao, ili će to uskoro postati, pozorište u kojem se ozbiljno istražuje teatar, ta kuća promoviše mlado domaće pozorište, a pri tom ne robuje po svaku cenu istorijskom nasleđu. To je dovoljno moćno i veliko pozorište koje sebi može da dozvoli ozbiljne i velike rizike. A. M.